НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
БОРБА ПРОТИВ ПОМИСЛИ – ВЕРОВАТИ СОПСТВЕНОЈ ПОМИСЛИ
 
Умишљене болести
 
Од свих болести најгоре је када човек поверује помисли да од нечега болује. Та помисао му ствара осећање тескобе, потиштености, нема воље за јелом, не може да спава, узима лекове и напослетку се заиста разболи, а биo је потпуно здрав. Да је неко болестан, па да се лечи, то разумем. Али да је здрав, а да мисли да је болестан и да се из чиста мира разболи, то је… Неко, на пример, иако има и телесне и душевне снаге, не може ништа да ради, јер је поверовао у своју помисао која му говори да није добро, па се, као резултат тога, гаси и телесно и душевно. Не ради се о томе да он лаже. Ако човек поверује да са њим нешто није у реду, успаничи се и нема храбрости ништа да почне. Тако постаје неспособан без разлога.
У колибу долазе неки који су потпуно сломљени. „Каже ми помисао да имам сиду“ кажу и верују у то. Питам их: „Да вам се није догодило то и то?“ „Не“, кажу. „Онда се без разлога бринеш. Иди и прегледај се да ти оде та помисао.“ „А ако ме испитају и нађу да имам?“ – кажу, не слушају ме и муче се. Са друге стране они који чују, оду на испитивање, увиде да им није ништа и да видите како им се лице промени, враћа им се храброст. Они други од бриге легну у постељу и неће ни да једу. У реду, имаш сиду. За Бога нема тешког проблема. Кад би духовније живео, када би се исповедао, причешћивао и остало, Бог би ти помогао.
 
Како то почиње, старче, и како неко почне да мисли да је болестан?
 
– Мало-помало развије такву помисао. Често се дешава да постоји неки разлог, али обично није озбиљан. Помисао то преувелича. Када сам био у манастиру Стоми, био је један отац породице у Коници, који је мислио да има туберкулозу. Није ни жени дозвољавао да му приђе. „Не приближавај се“ говорио јој је, „заразићеш се.“ Јадница је вешала корпу са храном не неки штап и давала му је издалека. Сиротица је сва усахла. Његова деца, злосрећници, гледали су га само издалека. А њему није било ништа, али пошто.није излазио никуда, па ни сунца није видео – био је затворен у соби и увек умотан у ћебад – био је жут и био је убеђен. да је туберкулозан. Пођем ја његовој кући. Чим ме је угледао, рече: „Немој да ми прилазиш, калуђеру, да се не заразиш и ти, а народ долази тамо код тебе у манастир. Имам туберкулозу.“ „Ко ти је, море, рекао да имаш туберкулозу?“ питам га. Његова жена изнесе да ме послужи слатким од ораха. „Отвори уста“, кажем му. „Буди сада послушан.“ Отворио је уста: није знао шта намеравам да урадим. Ставим орах прво у његова уста, па га онда узмем и поједем. „Немој, немој, заразићеш се!“ – викао је. „Од чега да се заразим! Теби није ништа“ – кажем. „Да си заиста болестан, јесам ли ја изгубио памет, па да урадим овако нешто? Устај, да изађемо напоље.“ Кажем његовој жени: „Баци све ово: лекове, ћебад…“ Подигнем га тако и изађемо напоље. После три године, колико је био затворен у соби, све му је изгледао необично напољу. После је мало-помало почео и да одлази на посао. Ето, шта је помисао, када је гајиш!

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *