НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ДАНАШЊА ЦИВИЛИЗАЦИЈА – ПРЕВИШЕ БРИГА УДАЉАВА ЧОВЕКА ОД БОГА
 
Где је много расејавања, тамо има много духовних „сметњи на везама“
 
– Зашто се, старче, нисте жалостили када сте, после толико уложеног напора да подигнете келију, морали да је напустите и одете на друго место?
– Да бих отишао, морао је да постоји озбиљан разлог за то.
 
И свуда сте радили само оно што је неопходно?
 
– Да. Радио сам само оно што је неопходно за овај живот, како бих могао да радим оно што је неопходно за онај живот, небески. Ако се изгубиш на овоземном путу, губиш свој пут ка небесима. Урадиш једно, онда ти треба још нешто. А ако уђеш у тај затворени круг, пропао си! Ако се изгубиш овде, губиш небеско. Као што нема завршетка небеском, тако нема краја ни овоземном раду. Или ћеш се изгубити овде, или ћеш… се „изгубити“ онде. Знаш ли како је „изгубити“ се тамо горе! О, изговарао сам умну молитву и „губио“ се! Јеси ли некад уронила тако у умну молитву?
Много посла уз много напора и расејавања, нарочито кад се ради у журби, ни у чему не помаже. Гура трезвење у страну и душа огруби. Човек не може, не само да се моли, него ни да размишља. Не може разборито да дејствује, па тако ни његови поступци нису исправни.
Зато пазите: не траћите време без смисла и циља, него га употребите корисно за своје духовно напредовање, јер ћете иначе доспети дотле да много огрубите и да више нисте у стању духовно да делате. Биће вам онда драже да се забавите пословима, или да разговарате, или да тражите било какав разлог да бисте нешто радиле. Запостављањем умне молитве и духовних дужности, непријатељ узима наша духовна постигнућа у своје руке, па се на нас диже борба и телесна и помислима. Онеспособљава све наше силе, и душевне и телесне и прекида наше општење са Богом, а онда, одмах затим, душу нам поробљавају страсти.
Отац Тихон је говорио монасима да треба да живе подвижнички, да се ослободе сваког старања, а не да раде као радници и једу као мирјани. Јер монахов посао чине метаније, постови, молитве, не само за самога себе, него за цео свет, за живе и за преминуле и само нешто мало рада за најнеопходније, како не би био на терет другима.
 
Да ли расејавање, старче, увек представља препреку у духовном животу?
 
– Ако се бавиш само оним што је неопходно и из послушности, онда и да имаш расејавања, од тога немаш штете. Ако твоје занимање за послушање које ти одреде, или да помогнеш некој сестри, не прелази оквире, у себи ћеш осећати чежњу за умном молитвом и твоја помоћ ће бити увек на добробит. Али када човек сам од себе пређе оквире и томе још придода расејавања и бави се безначајним стварима, онда се ум расеје и напусти Бога. А када ум није уз Бога, како ће човек осетити радост Божију? Срце се лако леди. И мени срце, када су целога дана људи код мене, иако је то духовно делање, када увече почнем да се молим, није у оном стању у ком би било да сам се целога дана молио. Мозак ми је препуњен гомилом ствари и онда је тешко све то одагнати. Кад год можеш, изговарај током дана умну молитву, а можеш и тихо појати.
Много помаже и мало читања, нарочито пре молитве. То загрева душу и уклања све свакодневне бриге, а онда, душе су ослобођене и пренете у духовни, божански угођај, ум се покреће без расејавања. Једним кратким одломком из Јеванђеља, или Старечника, који се састоји од кратких, али делотворних текстова, ум се преноси у духовни простор и више не блуди. Јер ум је као живахно дете, које трчи час овамо, час онамо. Али ако му даш бомбону да се заслади, умириће се.
Нерасејавање и нестарање доносе унутрашњи мир, тиховање, и духовни успех. Старања и бриге удаљују од Бога. Када је расејавање велико, онда има много духовних „сметњи на везама“ и духовни „одашиљачи“ не шаљу добре сигнале. Монах нема оправдања да не живи духовним животом. Сироти мирјани имају гомилу брига, па се опет труде. Монах нема бриге као што су њихове. Нити размишља о станарини, нити о дуговима, нити да ли има, или нема посла. Има духовника поред себе, има цркву у манастиру: молитве, јелеосвећења, акатисте, Литургије. Нема старања и само треба да гледа како да постане анђео. Нема другог циља. А мирјанин има толико брига! Гледа како да одгаји децу итд., а упоредо са тим бори се за спасење своје душе. Старац Трифун је говорио: „Хоће ли монах бдење? Може. Хоће пост? Може. Нема ни жену, ни децу. Мирјанин не може. Има децу… Једном су потребне ципеле, другом одећа, трећем …“

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *