НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ЗАВИСНОСТ ОД НЕБА – ПРОМИСАО БОЖИЈИ
 
Бог све окрене за добробит човеку
 
Старче, често се дешава да нам сe, када кренемо да обавимо неки посао, испречи читава гомила препрека. Како да знамо да ли су, или нису, те препреке дело Божије?
 
– Морамо да испитамо да ли смо ми сами томе криви. Ако нисмо, онда су препреке дело Божије, али за наше добро. Зато нико не треба да сe жалости, ако нешто није могао да обави, или уради, или ако је исувише касно завршио. Једном сам журно силазио из манастира Стоми у Коницу да обавим неки хитан посао! На једном јако стрмом делу пута – називао сам га Голготом – сусрео сам једног познаника, чича Анастасија, који је водио три натоварене мазге. Од тешког успињања самари су им се искренули у страну и једна мазга је била сасвим на рубу пута изнад провалије, па је претила опасност да се преврне у бездан. „Бог те послао, оче“, рече ми чича Анастасије. Помогао сам му да скине товаре са мазги и да их поново натовари, пошто је исправио и учврстио самаре, а онда смо заједно мазге потерали узбрдо средином пута и тек онда сам га оставио да се даље сам успиње. Одмакавши нешто мало, наишао сам на место где тек што је дошло до великог одрона. Одрон је био дуг тридесет метара и читавом његовом дужином више није било стазе. Дрвеће и камење сурвали су се у реку. Да се нисам задржао, нашао бих се на том месту тачно у тренутку одроњавања. „Чича Анастасије, спасао си ми живот“, рекох у себи, „Бог те је послао“.
Христос свише гледа свакога од нас шта чинимо и како се понашамо и зна како и када да делује за наше добро. Зна како и куда да нас води, а ми само треба да заиштемо помоћ, да Му кажемо своје жеље и да Га пустимо да све уреди. Када сам био у манастиру Филотеј, хтео сам да одем на неко пусто место: размишљао сам да одем на једно пусто острво. Чак сам се био договорио са једним чамџијом да дође да ме одвезе, али на крају ипак нисам отишао. Тако је Бог устројио, јер сам још био неискусан и боравак на пустом острву би ми много нашкодио: уништили би ме демони. Пошто нисам могао да одем онамо, окренуо сам мисли према Катунакији. Волео сам пустињаштво у Катунакији и молио сам се и припремао да одем онамо. Желео сам да се подвизавам уз старца Петра[1], једног великог духовника. Десио се, међутим, један догађај због којег сам био принуђен да одем у Коницу, а не у Катунакију. Једне вечери, после вечерње молитве, повукао сам се у своју келију и молио сам се до дубоко у ноћ. Негде око једанаест сати, мало сам прилегао да се одморим. Око пола два, после поноћи, пробудило ме манастирско звоно које нас је позивало у храм. Направио сам покрет да устанем, али то је било немогуће. Нека невидљива сила држала ме прикованог за лежај. Схватио сам да се нешто дешава. Остао сам у том положају, без могућности да сe померим, све до дванаест сати у подне. Могао сам да се молим, могао сам да размишљам, али нисам могао да се померим. Док сам био у том стању, могао сам, као на телевизији, да видим са једне стране Катунакију, а са друге манастир Стоми у Коници. Са чежњом сам гледао у Катунакију. Тада ми један глас – био је то глас Пресвете Богородице – сасвим јасно рече: „Нећеш отићи у Катунакију, отићи ћеш у манастир Стоми.“ „Пресвета Богородице, молио сам Те да одем на пусто место, у испосништво, а Ти ме шаљеш у свет?“ рекох. Поново зачух исти глас како ми строго говори: „Отићи ћеш да се сретнеш са том и том особом и она ће много да ти помогне.“ У том тренутку ослободио сам се чудесне невидљиве силе која ме је везивала за постељу и моје срце се испуни благодаћу Божијом. Одмах потом сам отишао код свог духовника и све то му испричао. „То је воља Божија“, рече ми духовник, „али никоме немој ни реч да кажеш о овом догађају. Реци да ћеш из здравствених разлога – у то време сам избацивао крв – морати да одеш са Свете Горе и иди.“ Ја сам желео нешто друго, али Бог је имао свој план. Помислио сам да је воља Божија била да обновим тај манастир и да тако испуним завет који сам дао Пресветој Богородици још када сам служио војску за време рата. „Пресвета Богородице“ изрекао сам тада, „помози ми да постанем монах, па ћу радити три године да поново подигнем Твој спаљени манастир“. Касније се, међутим, показало да је основни разлог, због којег ме Богородица послала онамо, био тај да помогнем да се осамдесет тамошњих породица, које су прешле у протестантизам, поново врате у крило Православља.
Бог често гледа да се збуде оно што представља добробит за многе људе. Никада не чини само једно добро, већ три-четири добра истовремено. И не дозвољава никада да се деси нешто рђаво, ако из тога не произиђу многа добра. Све окрене да буде нама на корист, и оно што је наопако и оно што је опасно. Добро и зло су помешани: добро би било издвојено, али се у њега умешају личне користи. Али Бог и то тако измешано чини да нама на крају буде на добро. Зато треба да верујемо да Бог допушта да се збива само оно што може да изиђе на добро, јер Он воли Своје створење. Може, на пример, да допусти једно мало искушење, како би нас заштитио од већег. Једном је, на Светој Гори, један мирјанин пошао у један манастир на некакву славу. Попио је мало и напио се. Када је отишао из манастира, пао је на земљу и како је падао снег, нападао је по њему и прекрио га. Од његовог дисања, на снегу се направио мали отвор. После неког времена, прође неки човек онуда и угледа рупу у снегу. „Шта ли је то овде? Да није извор?“ упита се пролазник и мало лупне штапом. „Ох!“ зајеча пијани, и тако је Бог устројио да буде пронађен и спасен сигурне смрти.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Види: rspovtoc, Пшаши ‘Аушрепоо, ‘АушрвТхш Патерес; ка ‘Ayw-peiriKa, а. 64-73.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *