НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ДАНАШЊА ЦИВИЛИЗАЦИЈА – ДОБА МНОГИХ УДОБНОСТИ, ЈЕДНАКО ДОБА МНОГИХ ПОТЕШКОЋА
 
Монах и савремена помагала
 
Старче, како би монах требало да се служи савременим помагалима?
 
– Монах треба да гледа да их увек користи мало мање него што то чини свет. Мени је на пример ужитак да користим дрва и за огрев и за кување и за рукодеље. Онда пак, кад стигнемо до тачке до које нас води савремена трговина шумама, па нам понестане дрва, и када буде прави подухват наћи који пањ, тада ћу да употребљавам најскромнији огрев, од онога што се буде користило у свету – пећ на нафту или не знам шта већ буде јефтино и скромно за грејање. За рукодеље мали горионик на гас и тако редом.
 
Како се у једном општежићу може просудити у којој мери је потребна нека ствар?
 
– Ако се промишља монашки, онда ће се знати. Ако се не размишља монашки, онда све постаје неопходно, и монаха захвата светско настројење, те он постаје гори од оних у свету. Ми као монаси, у најмању руку треба да живимо мало скромније од света, или барем онако како смо живели у свету. Никако не би требало да имам боље ствари од оних које сам имао у својој родитељској кући. Манастир по правилу треба да буде сиромашнији. То помаже монаху на духовном пољу, а помаже и свету. Бог је то тако уредио; да људи у тим новим стварима не налазе мира. Ако саме мирјане мучи тај светски развој разноразних помагала, колико ли само мучи монаха! Ако бих се обрео у некој богатој кући, и домаћин ме питао: „Где би желео да те угостим не бих ли ти угодио, у гостинској соби са најбољим намештајем, или у штали где имам једну-две козе?“ искрено вам кажем да бих тамо у штали, међу козама, осећао већу лагодност. Наиме, када сам пошао за калуђера, ја нисам побегао од света да бих имао бољу кућу, да бих имао палату. Пошао сам да бих имао нешто скромније од онога што сам већ имао. Другачије, ништа не чиним за Христа. Али, знам, данашња логика овако каже: „Добро, рећи ће ми, ако будеш живео у каквој палати, шта ће то шкодити твојој души? Тамо у штали сигурно неће добро да мирише, док ће у палати бити и угодног мириса, те ћеш моћи и понеку метанију на миру да направиш“. Треба пак да постоји духовно чуло. Видиш, на компасу и једна и друга стрелица имају магнет, те се окрећу. Христос има магнет, али и ми треба мало да се намагнетишемо, како бисмо се окретали ка Христу. Како је у ранија времена било тешко и напорно по општежићима! Сећам се како су у кухињи имали један огроман казан и чекрк којим су га подизали. Палили би ватру на дрва и кували. Ватра је бивала час јача, час слабија, и јело би се не ретко лепило за дно и зидове казана. Кад би се са рибом то десило, монаси би узимали једну шпахлу направљену од калаја и њоме би стругали рибу. Или, када је требало прати тањире: хајде сад скупљај пепео из ватре, па га стављај у какав огроман суд, који би имао отвор при дну, сипај воду и чекај док се не наталожи цеђ, па пери суђе. На шта су само руке од тога личиле! А воду смо до гостопримнице носили у ведру. Неке ствари којих данас има по манастирима не дају се оправдати. У једном сам наиме видео како хлеб секу на машини. Е, то не приличи! Ако је монах који је ту на послушању болестан или склон болестима, па заиста не може да сече хлеб ножем, а мора да га исече он јер нема другога, онда се тај, још некако и да оправдати. Али да гледаш у манастиру монаха који пуца од здравља, како сече хлеб на оном точку, е то стварно не иде. Тај може да се носи са пнеуматском бушилицом, а овде узима смешно котрљало да би исекао пар парчади хлеба, и још ти то он сматра достигнућем!
Водите рачуна духовно да напредујете. Не радујте се са тим стварчицама – апаратима, разноразним справама итд. Ако се у монаштву изгуби дух подвижништва, тада ће нестати и смисао монашког живота. Ако свакојаке олакшице будемо постављали изнад монашког начина живота, напредовања неће бити. Монах избегава удобности, јер му оне не помажу у духовном смислу. У свету људима представљају проблем ове многе лагодности. Монаху, чак и када би му оне заиста доносиле олакшање, не приличе. Немојмо тражити комодитет. У време када је живео Велики Арсеније није било ни петролејских лампи ни ма чега сличног. Постојале су уобичајене бакље по палатама у које се доливало најјефтиније уље. Зар светитељ није могао једну такву светиљку да понесе са собом у пустињу? Али, он то није учинио. Имао је фитиљ, или мало памука и уља, од неког семења, којег је тада било, и то је користио.[1]
Ми монаси, много пута оправдавамо себе, говорећи како користимо разноразне апарате на својим послушањима, или какве друге олакшице, како би што брже обавили посао, и не би ли се наводно увећало време за посвећивање духовном делању, па напокон живимо животом пуним старања о много чему, тескобе, као и људи у свету а не као калуђери. Када су неки млади монаси били дошли по први пут у манастир, прва ствар коју су учинили била је да донесу са собом лончиће у којима за трен прокључа вода, како би им што више времена остало за духовна бављења, а потом би сатима седели и распредали приче међу собом. Дакле, не ради се о томе да им је та олакшица уштедела на времену и оставила им више слободног простора за духовне ствари. Данас они тим помагалима добијају на времену, а само времена за молитву немају.
 
Старче, чуо сам неке како кажу да је свети Атанасије Атонски био напредњак?
 
– Да, напредњак! И баш такву врсту напредњаштва је имао као што је ова данашња!… Нека ишчитају мало житије светога Атанасија. Ах, око њега се било скупило осам стотина, ма и на хиљаде монаха, а колико ли је само обичног света хрлило к њему за помоћ! Колико је само сиромашних и гладних душа ишло за кору хлеба у Лавру! А светитељ, да би се према свима понео као према ближњима, беше купио два вола за воденицу. Хајде да видим ко ће данас да купи волове! Морао је да направи пећ, за његово доба врло савремену, како би давао хлеба људима. Византијски цареви беху даривали манастире многим богатством, зато што су они у оно време били нешто као „хуманитарне организације“. Тако су и подизани манастири, да помажу и духовно и материјално народ, Из тог разлога су их цареви и даривали.
Треба добро да разумемо да ће све нестати и да ћемо пред Бога стати као дужници. Ми монаси би, по правилу, требало да имамо, не оно што данашњи људи бацају, већ оно што су у старо време богаташи бацали на сметлиште. Сећајте се две ствари: прво, тога да ћемо умрети, а затим да можда нећемо умрети природном смрћу, и треба да будете спремне да умрете и неприродном смрћу. Ако се ове две ствари сећате, све ће да буде добро, и са духовне, и са сваке друге стране. После све налази свој пут.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Арсеније Велики (354) био је пореклом из Рима. Био је велик по мудрости и врлини. Називали су га „оцем Царева“, зато што му је цар Теодосије био поверио образовање своје деце. Године 394. по Божијем промислу одлази у Египатску пустињу. Иако је живео дуго времена у царској палати, истакао се као монах због велике строгости и монашке прекаљености.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *