ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ДАНАШЊА ЦИВИЛИЗАЦИЈА – ДОБА МНОГИХ УДОБНОСТИ, ЈЕДНАКО ДОБА МНОГИХ ПОТЕШКОЋА
 
Монах и савремена помагала
 
Старче, како би монах требало да се служи савременим помагалима?
 
– Монах треба да гледа да их увек користи мало мање него што то чини свет. Мени је на пример ужитак да користим дрва и за огрев и за кување и за рукодеље. Онда пак, кад стигнемо до тачке до које нас води савремена трговина шумама, па нам понестане дрва, и када буде прави подухват наћи који пањ, тада ћу да употребљавам најскромнији огрев, од онога што се буде користило у свету – пећ на нафту или не знам шта већ буде јефтино и скромно за грејање. За рукодеље мали горионик на гас и тако редом.
 
Како се у једном општежићу може просудити у којој мери је потребна нека ствар?
 
– Ако се промишља монашки, онда ће се знати. Ако се не размишља монашки, онда све постаје неопходно, и монаха захвата светско настројење, те он постаје гори од оних у свету. Ми као монаси, у најмању руку треба да живимо мало скромније од света, или барем онако како смо живели у свету. Никако не би требало да имам боље ствари од оних које сам имао у својој родитељској кући. Манастир по правилу треба да буде сиромашнији. То помаже монаху на духовном пољу, а помаже и свету. Бог је то тако уредио; да људи у тим новим стварима не налазе мира. Ако саме мирјане мучи тај светски развој разноразних помагала, колико ли само мучи монаха! Ако бих се обрео у некој богатој кући, и домаћин ме питао: „Где би желео да те угостим не бих ли ти угодио, у гостинској соби са најбољим намештајем, или у штали где имам једну-две козе?“ искрено вам кажем да бих тамо у штали, међу козама, осећао већу лагодност. Наиме, када сам пошао за калуђера, ја нисам побегао од света да бих имао бољу кућу, да бих имао палату. Пошао сам да бих имао нешто скромније од онога што сам већ имао. Другачије, ништа не чиним за Христа. Али, знам, данашња логика овако каже: „Добро, рећи ће ми, ако будеш живео у каквој палати, шта ће то шкодити твојој души? Тамо у штали сигурно неће добро да мирише, док ће у палати бити и угодног мириса, те ћеш моћи и понеку метанију на миру да направиш“. Треба пак да постоји духовно чуло. Видиш, на компасу и једна и друга стрелица имају магнет, те се окрећу. Христос има магнет, али и ми треба мало да се намагнетишемо, како бисмо се окретали ка Христу. Како је у ранија времена било тешко и напорно по општежићима! Сећам се како су у кухињи имали један огроман казан и чекрк којим су га подизали. Палили би ватру на дрва и кували. Ватра је бивала час јача, час слабија, и јело би се не ретко лепило за дно и зидове казана. Кад би се са рибом то десило, монаси би узимали једну шпахлу направљену од калаја и њоме би стругали рибу. Или, када је требало прати тањире: хајде сад скупљај пепео из ватре, па га стављај у какав огроман суд, који би имао отвор при дну, сипај воду и чекај док се не наталожи цеђ, па пери суђе. На шта су само руке од тога личиле! А воду смо до гостопримнице носили у ведру. Неке ствари којих данас има по манастирима не дају се оправдати. У једном сам наиме видео како хлеб секу на машини. Е, то не приличи! Ако је монах који је ту на послушању болестан или склон болестима, па заиста не може да сече хлеб ножем, а мора да га исече он јер нема другога, онда се тај, још некако и да оправдати. Али да гледаш у манастиру монаха који пуца од здравља, како сече хлеб на оном точку, е то стварно не иде. Тај може да се носи са пнеуматском бушилицом, а овде узима смешно котрљало да би исекао пар парчади хлеба, и још ти то он сматра достигнућем!
Водите рачуна духовно да напредујете. Не радујте се са тим стварчицама – апаратима, разноразним справама итд. Ако се у монаштву изгуби дух подвижништва, тада ће нестати и смисао монашког живота. Ако свакојаке олакшице будемо постављали изнад монашког начина живота, напредовања неће бити. Монах избегава удобности, јер му оне не помажу у духовном смислу. У свету људима представљају проблем ове многе лагодности. Монаху, чак и када би му оне заиста доносиле олакшање, не приличе. Немојмо тражити комодитет. У време када је живео Велики Арсеније није било ни петролејских лампи ни ма чега сличног. Постојале су уобичајене бакље по палатама у које се доливало најјефтиније уље. Зар светитељ није могао једну такву светиљку да понесе са собом у пустињу? Али, он то није учинио. Имао је фитиљ, или мало памука и уља, од неког семења, којег је тада било, и то је користио.[1]
Ми монаси, много пута оправдавамо себе, говорећи како користимо разноразне апарате на својим послушањима, или какве друге олакшице, како би што брже обавили посао, и не би ли се наводно увећало време за посвећивање духовном делању, па напокон живимо животом пуним старања о много чему, тескобе, као и људи у свету а не као калуђери. Када су неки млади монаси били дошли по први пут у манастир, прва ствар коју су учинили била је да донесу са собом лончиће у којима за трен прокључа вода, како би им што више времена остало за духовна бављења, а потом би сатима седели и распредали приче међу собом. Дакле, не ради се о томе да им је та олакшица уштедела на времену и оставила им више слободног простора за духовне ствари. Данас они тим помагалима добијају на времену, а само времена за молитву немају.
 
Старче, чуо сам неке како кажу да је свети Атанасије Атонски био напредњак?
 
– Да, напредњак! И баш такву врсту напредњаштва је имао као што је ова данашња!… Нека ишчитају мало житије светога Атанасија. Ах, око њега се било скупило осам стотина, ма и на хиљаде монаха, а колико ли је само обичног света хрлило к њему за помоћ! Колико је само сиромашних и гладних душа ишло за кору хлеба у Лавру! А светитељ, да би се према свима понео као према ближњима, беше купио два вола за воденицу. Хајде да видим ко ће данас да купи волове! Морао је да направи пећ, за његово доба врло савремену, како би давао хлеба људима. Византијски цареви беху даривали манастире многим богатством, зато што су они у оно време били нешто као „хуманитарне организације“. Тако су и подизани манастири, да помажу и духовно и материјално народ, Из тог разлога су их цареви и даривали.
Треба добро да разумемо да ће све нестати и да ћемо пред Бога стати као дужници. Ми монаси би, по правилу, требало да имамо, не оно што данашњи људи бацају, већ оно што су у старо време богаташи бацали на сметлиште. Сећајте се две ствари: прво, тога да ћемо умрети, а затим да можда нећемо умрети природном смрћу, и треба да будете спремне да умрете и неприродном смрћу. Ако се ове две ствари сећате, све ће да буде добро, и са духовне, и са сваке друге стране. После све налази свој пут.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. Свети Арсеније Велики (354) био је пореклом из Рима. Био је велик по мудрости и врлини. Називали су га „оцем Царева“, зато што му је цар Теодосије био поверио образовање своје деце. Године 394. по Божијем промислу одлази у Египатску пустињу. Иако је живео дуго времена у царској палати, истакао се као монах због велике строгости и монашке прекаљености.

9 коментар(а)

  1. Hvala Bogu da sam bila u prilici da cujem za ovu knjigu i pročitam je.
    Tako lepo i koristno, bilo mi je tesko da je zavrsim, cini mi se mogla bih do krak zívota da je citam. Citajuci je jednostavno zavolite o.Pajsija, kao da ste ga ceo zivot znali.
    Slava Bogu.

  2. Slava Bogu sto imamo ove divne pouke, Svetoga starca Pajsija. Mnogo su mi pomogle i puno mi znaci.

  3. Hvala Bogu sto nam je poslao ljude kao sto je bio Sv Starac Pajsije i sto sam imao srece da ovo citam. Nista u svom zivotu korisnije, a opet jednostavnije objasnjeno, nisam procitao od njegovih uputstava za zaista srecan i isupnjen zivot. Slava Tebi Boze.

  4. Hvala Bogu,za oca Pajsija.Imam problem sa lošim rečima i mislima o dobrim osobama,to traje već dugo,bio sam i kod duhovnika i kod psihijatra,a dolaze mi i ateističke misli stalno.Vera mi je oslabila,pa sada pokušavam da je ojačam,nisam odrastao baš u toliko verujućoj porodici,ali mislim da sam upućen u veru i idem u crkvu, a i postim.Pomozite.Pouke starca Pajsija mi dosta pomažu,ali ponekada pomislim da to ne postoji ništa.Hvala.

    • Стефане, ја сам, у прошлости, био кренуо од нуле и када год бих имао неку недоумицу, нашао бих на интернету књигу о тој тематици и погледао шта ту кажу и тако сам поверовао у све шта каже Православна Црква.
      На овом сајту је огромна библиотека и има одговора на скоро сва питања, у Гуглу укуцај овако, да би ти претражио цео сајт:
      site:svetosavlje.org Bog ateisti
      и види шта ти избаци. Имаш и неке друге Православне сајтове.
      https://svetosavlje.org/kako-djavo-obmanjuje-coveka-iz-knjige-put-neba/

  5. Dobar dan zelim,da li je neko imao problem sa pomislima,straha,tuge.A da ih je prevaziso po“ receptu“Pajsija.Ja inace imam problem i bas se mucim.Kao sve primenim,ali opet se uplasim.Mora da sam ipak poverovala…inace se valjda ne bih uplasila…Pozz

    • Draga Marija, zelim pre svega da ti kazem da ne ocajavas nikada, svaka pomisao koja u tebi izaziva nemir, strah, ocajanje, ljutnju, bes, sve su to pomisli koje dolaze s leve strane. Vidis ti ih primetis i opet se uplasis, tako je bilo i kod mene, i dan danas ponekad. Ali u tom trenutku, obrati se Gospodu, ili Isusovu molitvu ili jednostavnim recima „Gospode muci me ta i ta pomisao, molim te pomozi mi, oprosti mi i daj mi snage, nauci me“ Bog zna nase srce i zna sta nas muci ali tad moramo da mu zavapimo za pomoc. Zasto? Ne zato sto je on neko ko tebe primorava na to, nego hoce da vidi tvoji volju, da li hoces njegove svetle misli ili one crne. On nas nikada ne primorava, mnogo nas voli bas takve kakvi jesmo. To mi sami sebe ne volimo. On hoce da nam pomogne, ali nase srce je u grehu i on ne moze, moras da se pokajes, da otvoris put, e onda ces videti moc, silu i ljubav. Potrebno je vreme da se um izbavi od takvih pomisli. Ali najvecu snagu daje liturgija, svake nedelje, post, molitveno pravilo ujutru, uvece, svaki dan glava iz Jevandjelja. Naravno, tu moras imati duhovnika, najbolje svestenik, inace ja sam napravio veliku gresku. Bio sam kao beba koja je htela da vozi avion. Preterivao sam, slusao monahe i njihova predavanja, imao molitveno pravilo po pola sata, ja sam se tresao od straha i nije mi bilo dobro, ipak je monastvo nesto sasvim drugo i neshvatljivo za nas mirjane. Ni sam jos ne mogu da verujem da me je Bog spasio da ne poludim. Nemoj se plasiti, moras samo biti iskrena sa tvojim duhovnikom, da on vidi tvoje stanje i da ti da poslusanje po tvojoj mogucnosti. Mozda nikada neces moci da imas pravilo neko veliko, bolje je da kazes 3 puta Gospode pomiluj nego da citas molitve pola sata bzv. Dok um luta. Radi stalno nesto, neka um bude zaposlen stalno, fizicki rad, ako ne mozes da radis, prosetaj sat vremena, citaj neku naucnu literaturu, gledaj neki film, slusaj muziku, druzi se, uzivaj.
      I ono sto je najvaznije od svega, opet to je moje misljenje, sve je Bog blagoslovio na svetu, samo mi koristimo na pogresan nacin mnoge stvari. Noz da iseces hleb, a mi iskoristimo da ubijemo nekog, droga za bolesnike za bolove, mi se postanemo zavisnici…
      Preporucujem ti knjigu, dobro drvo-zakon boziji. Kreni od samog pocetka i sve ce dolaziti na svoje mesto. Kad god ti se ucini da nema dalje, znaj da necastivi pumpa da maksimuma u tom trenutku, tada se stisni i neka udara.
      Gospode pomiluj mene gresnog, molim ti se za Mariju tvoju sluskinju, pomiluj je Gospode i daj joj mudrosti, pouci je Gospode i blagoslovi je. Amin
      Draga Marija zelim ti puno srece, radosti i ljubavi, budi samo strpljiva i Gospod ce ti sve otvoriti.
      Bog te blagoslovio.

  6. Ja sam katolik, a volim pravoslavnu duhovnost…puno toga proizlazi iz misli, znam to jako dobro… misli su nam često napadnute zlodusima ( otac Tadej)…i…NEMA NEKE ZNAČAJNE IZMEĐU KATOLIKA I PRAVOSLAVACA, MI SMO BRAĆA. BOG VAS BLAGOSLOVIO!

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *