НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
БОРБА ПРОТИВ ПОМИСЛИ – ВЕРОВАТИ СОПСТВЕНОЈ ПОМИСЛИ
 
Уз послушност све се може превазићи
 
Старче, како се некоме може помоћи када мисли да пати од неке болести?
 
– Да би добио помоћ, треба да има духовника, да има у њега поверења и да га слуша. Да му повери помисао и он ће му рећи: „Немој да обраћаш пажњу на ово, води рачуна о ономе“ и тако даље. Ако нема поверења и ако га не послуша, не може да оде помисао. Знаш ли како је то када траже помоћ од тебе, а сами неће ништа да чине? Један младић, који неуредно живи, има душевних проблема, злопати се, долази очију црвених од пушења и тражи да му помогнем. Има и некакву лажну побожност, тражи да му дам слику иконостаса за благослов, а улази у моју келију са цигаретом! „Бре“, кажем му, „очи су ти од цигарета постале потпуно црвене као у бесног пса. Овде ни стари људи не пуше. Ја овде кадим тамјаном.“ А он опет по своме. Долази, тражи помоћ, не оставља своју помисао. „Зашто ме не исцелиш?“ каже. Хоће да оздрави неком чаролијом, а да се он сам ништа не потруди. „Ти ниси за чудо“, кажем му. „Теби ништа не фали. Верујеш својој помисли.“ Да ме је послушао, добио би помоћ. Запазио сам да онај ко слуша одмах види напредак и пође правим путем. И он сам и његова породица после су мирни.
Једном неки свештеник пође у један манастир и тамо му рекоше да поје, али он је одбио. „Зашто“, упиташе га, „не појеш?“ „Зато што у псалму каже: „Слава је Божија у устима њиховијем, и мач с обје стране оштар у руци њиховој.“ (Псал. 149, 6) Плашио се мача ако узнесе свој глас и остао упорно при своме да не би било добро да поје. „Ама, добри мој, златни мој, није тако“, говорили су му други, а он ништа, тера по своме. Е, како да се споразумеш са таквим човеком? Шта да радиш с њим? Чак и да је то што је говорио било тачно, а да му је други рекао: „Не, није тако, него је овако“ требало је да послуша, макар онај други не био у праву, опет би њега походила благодат Божија, штавише, велика благодат, зато што је смеран.
Толики људи се тако годинама муче, само зато што верују својој помисли, а неће да послушају! Све што им кажеш, све што чиниш за њих, све примају наопако. И није ствар у томе да неко поверује у своју помисао и да је зло ту стало, него је ствар у томе што зло расте. Гаји се, гаји се и може да.доведе до лудила. Гради, на пример, неко кућу, па му кажу: „Како то градиш? Срушиће се и пашће ти на главу.“ Пошто је на почетку, ако послуша, може лако да сруши то што је започео и да поправи. Ако, међутим, заврши кућу, како да је сруши после? Кажу му: „Срушиће ти се на главу“, он види и сам да ће да се сруши, свестан је опасности, али мисли на то да је потрошио новац, да се много намучио да кућу сагради, па је не руши, и, напослетку, кућа му падне на главу.
 
Може ли му се помоћи?
 
– Ако он то хоће, може да му се помогне. Али ако му кажеш да то није тачно, а он се оправдава, како да му се помогне? Претпоставимо да један млади. човек има шећерну болест и, пошто не зна колико зла може то да изазове, мисли да то није ништа озбиљно. Лекар му каже: „Шећер шкоди и треба да држиш дијету.“ Ако га послуша, неће бити никаквих проблема. Али ако каже: „Па шта ако имам шећер, јешћу слатко, јер када једем слатко, загрејем се, могу да спавам без ћебета чак и усред зиме!’ Како да са њим изиђеш на крај, када упорно наставља по своме?
 
Старче, да ли је природно да млад човек верује својој помисли?
 
– Ако млад човек верује својој помисли, има велики его.
 
А како да тога постане свестан?
 
– Ако се, на пример, сети неких догађаја из времена када је био мали, који показују колику је дозу егоизма имао као мали, схватиће. Посматрао сам двоје мале деце. Једно је узело јастук и подигло га лако, као што је и природно. Дошло је друго дете да подигне тај исти јастук и претварало се као да подиже џак цемента. То дете поседује егоизам. Али када мало порасте и схвати да је онај његов чин потекао од егоизма и то повери свом исповеднику, долази благодат Божија, он се очисти и тако је добио помоћ. Забога, па Бог није неправедан!
 
Ако, старче, из неког свог искуства видим како ће се отприлике неко моје стање развити, да ли у томе има самоуверености?
 
– Не треба сама да доносиш закључке. Апостол Петар је, када га је Христос позвао, ходао по води. Чим му је, међутим, помисао рекла да ће потонути, потонуо је (Види Мт. 14, 28-31).
А видиш, смирени човек, и чуда да чини, опет не верује својој помисли. Био је у Јордану један изузетно простодушан свештеник, који је чинио чуда. Очитао би молитву болесном човеку или животињи и они би оздравили. И муслимани су одлазили код њега када би се разболели и он их је исцељивао. Имао је обичај, пре служења Литургије, да попије који гутљај течности и да поједе комадић двопека и после целога дана није ништа јео. Једном је сазнао Патријарх да он једе пре божанствене Литургије и позвао га у Патријаршију. Пође он тако, немајући појма зашто га траже. Док је чекао да га позове Патријарх, чекао је у холу заједно са осталима. Напољу је била велика врућина, па су капци били затворени, а из једне рупице пролазила је једна сунчева зрака. Он је од те зраке помислио да је ту некакав канапчић. Пошто се ознојио, скине расу и окачи је о сунчеву зраку. Када су то видели остали, који су ту седели, потпуно се збунише. Оду и кажу Патријарху: „Онај свештеник који ужина пре божанствене Литургије окачио је расу о сунчеву зраку!“ Позове га, онда, Патријарх и почне да га испитује: „Како си? Шта радиш? Колико често служиш божанствену Литургију? Како се припремаш за Литургију?“ „Па, ето“, рече му свештеник, „Очитам јутрење, правим неколико метанија и после мало попијем воде и презалогајим двопек, и онда служим Литургију.“ „А зашто то чиниш?“ – упита га Патријарх. „Ако поједем малчице пре божанствене Литургије“, каже он, „када произносим отпуст[1], Христос иде горе. Међутим, ако поједем нешто после божанствене Литургије, Христос остаје доле!“ Он је то чинио са добром помишљу! Рече му, онда, Патријарх: „Не, то није исправно. Прво произнеси отпуст, па онда нешто поједи.“ Свештеник направи метанију и прихвати како му је речено.
Хоћу да кажем да, упркос томе што је доспео до таквог духовног узраста да је чинио чуда, Патријархове речи примио је сасвим простодушно: није имао своју вољу. Међутим, да је веровао својој помисли, могао је да каже: „Ја читам молитве болесним људима и животињама, па се исцељују. Шта ми сад овај говори? Боље је онако како ја о томе размишљам, јер је иначе храна важнија од Христа.“
Схватио сам да послушност много помаже. Ако има човек имало мозга, ако је послушан, постаје философ. Био човек паметан, или глуп, био здрав, или болестан духовно или телесно и муче га помисли, ако је послушан, ослобађа се. Послушање је избављење.
Највећи егоиста је онај ко следи своју помисао и никога не пита: окреће се самоме себи. Неко може да буде паметан, изузетно интелигентан, али ако има своју вољу, самоувереност и самољубље, непрестано се мучи. Ствара себи прво опасну заблуду, а онда проблеме. Да би изишао на прави пут, треба да отвори срце неком духовнику и да смерно заиште његову помоћ. Неки, међутим, уместо да иду духовнику, оду код психијатра. Ако је психијатар верник, повезаће их са неким духовником. А ако није, даће им само пилуле. Само што пилуле не решавају проблем. Неопходна је помоћ духовника, како би могли на прави начин да се суоче са својом ситуацијом и како би се поправило њихово стање, како се не би више мучили.
 


 
НАПОМЕНЕ:

  1. После божанственог Причешћа верника и после поделе антидора (нафоре), свештеник произноси отпуст.онога што је остало у Светој чаши.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *