НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ГРЕХ И ПОКАЈАЊЕ – ОСЕЋАЊЕ О ГРЕШНОСТИ ДИРА БОГА
 
Морамо смерно да тражимо милост Божију како бисмо се поправили
 
Када Оци, старче, кажу да се покајање састоји у томе да неко одлучи да више неће грешити као раније и жао му је због греха, да ли то значи да тај мора непрестано своју одлуку да има на памети?
 
– Не, човек не памти сваки грех посебно, него непрестано има свест о томе да је грешан. Свако треба извесно време да памти свој грех и потом да смерно затражи милост Божију и, ако нема у њему гордости, Бог ће му помоћи. Нарочито када је неко осетљив, боље је да заборави старе грехе, кад се већ због њих покајао и исповедио их. Може ђаво да га подсети на старе грехе и да га помути помислима, како би му одузимао време и одвлачио га од молитве. Али ако човек који није претерано осетљив види да се у њему рађа гордост, онда је добро да се присети својих греха да би се смирио.
 
Старче, може ли неко да поседује у себи свест о својој гpeшности а да у њему нема покајања?
 
– Да, ако не поседује смирење. Ако се у покајање умеша егоизам, човек непрестано мисли: „Како сам то учинио, како је то другима изгледало, шта ће мислити о мени?“ И то га мучи. Размишљања: „Како сам то опет учинио“ и „како сам то извео“, садрже у себи егоизам, ту нема покајања. Човек мора да прихвати да је сагрешио и да смерно затражи милост Божију. „Боже мој“, треба да каже, „сагрешио сам, опрости ми. Тако сам рђав човек, сажали се на мене. Ако ми не помогнеш, могу да постанем још гори. Нема начина да се сам поправим“ и да се труди да то више не понови. Многи људи који су грешили и осећали бол јер су повредили Бога, а не зато што су пали у очима других људи, постали су светитељи.
Када неко живи световним животом и после пресече све своје везе са световним духом, тај дух га често привлачи, иако он то не жели. Не треба због тога да буде разочаран. Мислим да је, у том случају, напредак и то што се у њему рађа позитивни немир, што преиспитује своју душу у вези са гресима које је починио и у вези са оним што је требало да учини, а није учинио. Мало-помало, почиње борба, човек се нехотице смирава, очајава позитивним очајањем, а то значи да очајава од свога „ја“. Тада све дугује благодати Божијој и верује истински у оно што је Господ рекао: „Без мене не можете чинити ништа.“ (Јн. 15,5). Ако настави усрдно да се бори, са много смирења, полажући све наде у свесилност Божију, добри Бог ће га помиловати.

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *