НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Духовно уздизање » ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!

 

ЧУВАЈТЕ ДУШУ!
Разговори са Старцем Пајсијем Светогорцем о спасењу у савременом свету
 

 
ДАНАШЊА ЦИВИЛИЗАЦИЈА – МУДРОСТ БОЖИЈА И ПРИРОДНО ОКРУЖЕЊЕ
 
Ваздух су загадили, кости им засметале
 
Старче, размишљају о томе да почну спаљивати мртве из здравствених разлога, али и због уштеде прoстора.
 
– Из здравствених разлога?! Чуј молим те! Није их срамота што тако говоре? Целу атмбсферу су загадили, а сада им и кости сметају? Кости су на крају крајева опране! И због уштеде на простору? Имају читаву Грчку са толиким шумским честарима, и не могу да нађу простора? Изгрдио сам једног професора Универзитета због тога. Како ли само за ђубре налазе толике депоније, а за кости које су свете не могу? Да се није изгубио простор? А да не кажем колико само моштију Светитеља може да се нађе међу овим! Је л’ они мисле о томе?
У Европи се спаљују мртви, не зато што Нема довољно прбстбра, већ зато што то сматрају прогресом. Не секу шуме да би ослободили простор, већ спаљују мртве, претварају их у прах како би добили места… Сипају прах у једну ма, оволишну кутијицу, а како им то олакшава посао, то сматрају напрстком. Спаљују и мртве, јер нихилисти желе, да се расточи све, па чак и човек. Да не остане никаквог трага који би подсећао људе на њихове родитеље, на дедове, на живот њихових предака. Да одсеку људе од сопствених предања. Да их тако нагнају да забораве на други живот и да их свежу са овим.
 
Кажу пак, Старче, да се подигла прашина у неким општинама у Атини око тога где ће се сахрањивати мртви.
 
– Ма, али толико простора има! Ако се и изгубило негде мало места, постоје пространства и пространства изван подручја града Атине и сва су она државна. Знам ја неке велике главе који тамо имају на гомиле површина. Зар не могу тамо да направе гробље? Уз то, већина људи која се сахрањује долази из унутрашњости. Зашто их не врате у њихове родне крајеве? Нека иду и сахране свакога у свом родном крају. Тамо неће имати ни велике издатке – само трошкове превоза. Нека кажу да сви они, који су из унутрашњости, а у скорије време су се били настанили у Атини, када умру, треба да се сахране у родном месту.Тако је и боље. За оне пак који су трећа генерација у Атини, нека нађу неко решење тамо. Затим, након вађења сандука нека направе мало дубље гробнице [костурнице] и ту нека похрањују кости. Зар је то тешко? Овде силазе толико дубоко у земљу не би ли извадили угаљ. Нека и за кости начине једну велику спремницу па нека буду све [кости] заједно.
Потпуно је нестало поштовања. И видиш сада шта ли само раде! Бацају родитеље у старачке домове. А пре су се чак и остарели волови долично неговали док не угину и нису их клали, јер су говорили: „Захваљујући њима хлеба смо имали“.
А какво ли је само било поштовање према мртвима! Сећам се каквим ли смо се само опасностима излагали, када смо кога сахрањивали у време рата! Добро, не кажем – свештенику је била дужност да иде, али шта су били дужни они који су по снегу преносили сандуке, за време ледене студи, и још да стално рафали тутње изнад главе! Године 1945, за време грађанског рата, пре него што сам отишао у војску, носио сам са црквењаком мртве. Пред нама је корачао свештеник. Чим би се зачуо фијук метка, падали бисмо ничице на земљу. После се требало дићи. Чим би зачули следећи, опет бисмо полегали. Касније у војсци, опет у ратно време, боси смо ходили по снегу. Рекли су нам, ко хоће да иде да скине цокуле са мртваца, слободно напред. Нико се није ни макао. Ах, нема више тих добрих година!
Зло је у томе што свој глас не дижу они који су на неким положајима, већ се слажу. Црква, од тренутка када се овај проблем појавио, треба да заузме одређени став, како би се ствар решила. Наиме, она овако оставља световњацима да се баве духовним питањима и да говоре шта им се прохте. То је светогрђе. И како онда данашњи свет да има благослов Божији? Ах, пропала ствар! Мало, помало, па ће и самог човека обесценити. Е, а за тако нешто сад ће се наћи места…. Па да, наравно, и то много, много места…

12 коментар(а)

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *