MISIONARSKA PISMA

MISIONARSKA PISMA
 
142. Pismo
Težaku Nikoli Ć.: O unutarnjoj milosti
 
Nekakav farisej beše pozvao Gospoda Isusa na obed. Ne beše Ga pozvao iz poštovanja nego iz nekog ličnog računa. Isus provide nečiste pobude toga fariseja, pa pred obed navlaš ne htede oprati ruke. A zar nije logično, da se nečista čast primi neopranim rukama? Farisej se uzbuni protiv toga, a Gospod iskoristi tu priliku da izobliči fariseje, koji se spolja u svemu pokazivahu čisti, dok unutra vam je, reče, puno grabeži i zlobe. Pa kako je ovaj farisej mislio, da čini osobitu milost Isusu time što Ga je pozvao na ručak, prekori ga Gospod govoreći: ali podajte milostinju od onoga što je unutra; i gle, sve će vam biti čisto (Lk. 11, 41). Sada ti pitaš, šta označavaju ove reči?
Označavaju milostivo srce, koje pokreće ruke na milostinju. Bog, koji gleda srce, prima samo takvu milostinju. Ako li je srce zlobno i nemilostivo, zalud ruka daje; Bog takav dar odbacuje. Ljude možeš obmanuti darom ruku, ali Boga nikad. Nečisto srce – nečist i dar, pa ma koliki bio. Iz nečista srca teku nečiste misli i nečiste želje, i prljaju sva spoljašnja dela ljudska, ma koliko ova izgledala dobra i čista. Šta pomaže umivati ruke, kad ih nečistoća srca čini stalno prljavim? Ako je jedna kuća unutra puna gada i smrada, šta koristi prati i ulepšavati vrata i prozore? Neka su vrata i prozori potpuno oprani, to ne može nimalo umanjiti nečistotu iza njih. Svojom božanskom vidovitošću i nebeskom osetljivošću Hristos je provideo i osetio dušu farisejevu kao zdelu punu nečistote. On odbija da umije Svoje ruke; odbija najmanju dužnost, da bi opomenuo Svoga domaćina na najveću; odbija da učini najsporednije, da bi ukoreo zbog najvažnijeg. I najuprljanije ruke sasvim su čiste u sravnjenju sa nečistim srcem. Umijmo, dakle, najpre srce, i gle, sve ostalo biće nam čisto.
Za groznoga cara Kaligulu priča se, da je bio jednom pozvao neke senatore na večeru sa zlim umišljajem. U carskom dvoru sve je bilo sjajno i čisto. I ničega u dvoru nije bilo nečistog osim srca carevog. Još je car po običaju oprao pre večere i lice i ruke, i polio se najskupocenijim mirisom. Samo je srce njegovo bilo trap prepun nečistote. Pa u času kad je on najljubaznije nazdravljao svojim gostima, hvaleći ih i slaveći, dželati su u gradu ubijali sinove tih istih senatora, po ranijoj naredbi carevoj. – Primer ovog rimskog cara kao i primer onog jevrejskog fariseja – dva od hiljade drugih – jasno ti kazuju, zašto je Sin Božiji morao sići na zemlju. Tolika se nečistota bila zacarila u srcima ljudi, toliko licemerstvo ovladalo, i tolika zbrkanost od važnog i nevažnog rasprostrla se u svetu, da je postojanje sveta s takvim ljudima postalo besmisleno. I niko drugi nije to mogao očistiti i promeniti do jedini Bog.
Bogu neka je slava i hvala a tebi život i spasenje.