МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА

143. Писмо
Једном болесном војсковођи: О вечној награди

Пишете ми из постеље. Окружени сте непознатим лицима, чија имена не знате и која први пут сричу Ваше име на болесничком листу изнад кревета. И нико од познаника и сродника да Вас посети. А некад сте Ви командовали пуковима. Хиљада њих изговарали су Ваше име с поштовањем. Хвалили су Вас и величали. Ваше прси биле су као неки иконостас од ордена. И ето, заборављени и осамљени, странац међу странцима, Ви сад живите гледајући из ноћи своје садашњости у дан своје прошлости. Покажите се јунак. Сад сте у већој борби него што сте икад били. Јер нема веће борбе од оне коју човек потпуно сам води. Сетите се Христа у Гетсиманији. И будући у самртној борби, мољаше се усрдније; а зној његов бијаше као капље крви које капљу на земљу (Лк. 22,44). Али зато је дошло васкрсење, и част и слава, која вековима бруји с краја у крај небеса и земље. Наш велики свети отац Јован Златоуст био је под старост пао у немилост код цара и царице, био је клеветан, руган, најзад изгнан из престонице у јерменске пустиње. Намучен, осамљен, болестан – мислите ли Ви да се он жалио и јадао? Никако. Ево шта је он писао из онога свога страдања и понижења:
„Зар нешто значи бити избачен из отаџбине, па премештан с места на место, па живети у изгнанству; бити вучен од суда на суд, трпети насиља и поруге од војника, примати зло од људи, сносити мучења и од робова и од слободних – зар све то нешто значи, када је за све то награда цело небо и она непропадљива блага, која се речима не могу исказати, која немају граница, и која нам доносе бесмрће и вечну насладу?“
О како су велики и дивни сви они који очекују награду и славу само од светих небеса! Који су познали варљивост светске славе и променљивост судбе! и који предају забораву све сусрете на земљи, пријатне и непријатне, па се свим бићем својим пружају једино ка сусрету са вечном Љубављу!
Пишете, како Вас је вера држала у свима великим борбама за слободу народа. Сад Вам је вера у Бога најпотребнија. Она ни на коме не показује тако своје животворно дејство као на осамљеном, заборављеном, одбаченом и болесном. Кад цео свет таквоме шапће у уши: ти си непотребан свету, вера му говори: ти си потребан Богу. У време бучне славе светске, која Вас је китила венцима што вену, вера Вам је била само као нека посластица души; сада Вам она може послужити као једини хлеб душе Ваше. Читајте Псалме и Јеванђеље.
Од Бога Вам мир и утеха.