МИСИОНАРСКА ПИСМА
221. Писмо
Хришћанину П. Т. у Лозници: О секташкој милостињи
Ти си готов да оставиш веру својих отаца и да се упишеш у секташе! Зашто? Зато, велиш, што они дају књиге бесплатно а уз то још помажу и новцем. Но, како ти, трезвени Подринац, да се не запиташ: о чијем се трошку штампају те „бесплатне“ књиге, и чији то новац дају секташи? Да ли дају своје или туђе, туђинско? Јасно је, да не дају своје, пошто и они примају плате из туђине. Јасно је да они туђинским новцем купују душе. А познато је, да за сваку тако купљену душу они добијају нарочиту награду од својих господара. Оно што они дају, дакле, не дају у име Христа него ради своје личне добити. Узели су веру за трговину, и ето ти си готов да постанеш роба те трговине. Војвода Анта могао је добити злата од Турака колико је хтео само да преда Лозницу и изда свој народ. Али он није давао „веру за вечеру, ни поштење за печење“. Нити је иједан од славних предака твојих поступио као Исав, који је за једно јело дао првородство своје, него су сви као оно Мојсеј више волели страдати с народом него ли имати земаљску сладост гријеха, сматрајући поругу Христову за веће богатство од свега блага египатскога (Јевр. 11,25-26; 12, 16). Знај, да је увек био такав начин јеретика и отпадника – да се покажу привидно милостивији од правоверних. Чак и цар Јулијан Отпадник, који је отпао од вере Христове и вратио се идолопоклонству, раздавао је милостињу на све стране хвалећи се, како је он милостивији од хришћана. Но прави хришћани нису хтели примати његову милостињу, сматрајући је поганом. Дужност је свих правих хришћана, да буду милостивији од других људи, и да не дозволе да их иноверци и јеретици у милостињи надмаше. Но треба се чувати као од огња од јеретичких и секташких дарова. Они дају блато да би узели злато, то јест, дају телу а узимају од душе; бесплатним књижицама колебају савести; парама стварају раздор у народу, одвајајући поједине људе од своје једноверне браће.
А ти пази и чувај се, чувај душу своју од оних који долазе као јагањци а унутра су грабљиви вуци.
Нисам разумео зашто Свети владика каже ,,три лица, једна личност“. Мислим да сам наилазио да се каже да су Три Личности тј. да су каже и Лица и Личности или Три Божанске Ипостаси тј. да је један Бог у Три Ипостаси. Не знам да ли се варам да би лице било превод грчке речи просопон, а да се реч ипостас често преводи као личност иако то можда није изворно значење речи, али мислим да је дато то значење тој речи и да се тако користи. Можете објаснити да ли неко прави грешку и какву иако не у чему је разлика?
Лош студент богословља
Gospode oprosti grijehe nasih predaka , mase grijehe i smiluj se svima nama.Amin
Predivno i mudro