МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА

227. Писмо
Књижевнику Васи Д.: Како се мотика руга ковачу

Срце вам се стеже од жалости, што су московски безверци и ове године упрљали свенародно празновање Христовог Васкрса хулама и поругама. Свет гледа и види, како они пред сваки Христов празник припреме велику резерву хула, поруга и безобразних слика, као неку муницију од смрадних гасова, да све то о празнику проспу на главу и на савест великог и братског нам руског народа.
Нисте једини Ви у жалости због тога него сви хришћански народи широм белог света. Заиста, жалост је Ваша племенита, и она оплемењава све оне, који је виде или чују. А пример оних богохулитеља, несравњив ни са каквим богохулством у историји рода људског, показује, само и једино, до које мере може разум човечји помрчати за визију живога Створитеља, и до које мере може срце човечје одрвенити за признање љубави Божије. Гле, сваки наш хришћански празник даје нам прилику да прославимо тријумф разума над мраком, а њима да прославе свој тријумф мрака над разумом. Ако одбаците њихова одрицања и хулења, па узмете само оно што стоји као њихова тврдња и вера, онда излази да: о Божићу, када ми говоримо, да смо синови Оца светлости, они тврде, да су синови горилски;
о Васкрсу, када ми указујући на Христово васкрсење говоримо, да ћемо и ми сви васкрснути из мртвих у живот вечни, и да је то смисао и циљ нашег битисања на земљи, они преврћу мртве лешеве горила и с неком безумном гордошћу кличу: овакав је крај праоца нашег, овакав и наш крај!
о Вазнесењу, кад се ми духом и срцем уздижемо у Царство Небеско попут вазнесеног Господа, они намрштено заривају своје погледе у земљу и тврде: нема небеса, нема духовног царства; постоји само ово царство иловаче и ништа више, како за све гориле, праоце наше, тако и за све нас: иловача и ништа више! смрт и ништа више! неразум и ништа више! безциљност и ништа више!
о Духовдану, када ми славимо Светог Духа Божијега и Њему се молимо, да сиђе у нас и очисти нас, окрепи и узвиси и обесмрти и обожи, они се кикоћу и хуле кроз канале својих смрадних гасова: не постоји никакав дух, ни свети не несвети, него постоји само нека врста паре у телу, испарења тела, што се може назвати духом. Како у праоцу нашем горили тако и у нама ово испарење, или унутарње телесно знојење, ишчезава онда када се тело умртви и охлади;
о празнику светих Апостола ми се надахњавамо духом првих Христових војника и следбеника, који из љубави према људима као браћи својој многе муке поднеше, а из љубави према Богу као Оцу своме главе своје положише – тако и ми, а они се ругају апостолству и братству и љубави, и тврде (увек је најглавније шта они тврде а не шта одричу), да се само горилском снагом може извојевати оно што се хоће. Оно пак што они хоће то је обртање неједначине друштвене у једначину, да би се ускоро опет та њихова једначина обрнула у неједначину – све то на основу праоца гориле, који је алфа и омега људскога рода!
Да је горила алфа људског рода, то нико од разумних људи не верује, а да он може да представља омегу многих оних бића што се зову људима, то је сасвим могуће. И сатана је пошао од Бога као од алфе а завршио паклом и мраком као омегом. Много што шта, што се у ранија културнија времена сматрало немогућим, постало је за наше сурово време могућим; па ето могуће је – да мотика устане против ковача свога, и човек против Створитеља свога.