НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Владика Николај » МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА

 

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
88. Писмо
Бугарском свештенику Ивану Џ. који очајава због безбожника
 
Охрабрите се, часни оче. Из сваког облака не бију громови. Пишете, како су безверци у Бугарској створили удружење и како јавно нападају веру Божију и ругају се светињама хришћанским. И то Вас доводи до очајања. Спустите још једном поглед дубоко у срце своје и видите, да ли је Ваша лична вера јака. Јер очајање је плод маловерства а не праве побожности. Побожан човекуспешно војује против очајања помоћу вере као непобедивог оружја. Самоћа је пробни камен: испитајте себе и своју веру у самоћи. Ма колико се безбожник уздизао и хвалио пред људима, у самоћи се он осећа очајником. А човек са вером у самоћи осећа прилив снаге и радости. Не бој се никад оних, који су изашли из тврђаве Христове па је споља нападају. Сваки њихов удар утврђује стене цркве а њих раслабљава. Сети се Павла на Балкану, самога усред мрака паганског и беса јеврејског. Бијен и гоњен он није очајавао. Колико је његова реч допринела ширењу хришћанства толико су готово допринели и удари непријатељски. Они који су тобож рушили несвесно су утврђивали; и који су огањ божански гасили већма су га распиривали. Ту тајну безбожници не знају, и неће је никад знати. Њихова је заблуда што мисле, да се дело Божије може порушити истим средствима којим и дело људско. Божански огањ љубави, спуштен од Христа с неба на земљу, могао би се помрачити само неким јачим огњем љубави. А где је тај јачи огањ? Где је љубав у безбожника? Њихове су све побуде из царства зоолошког а не из небеског. А зоологијом се Христос не може победити. – Па сетите се Јулијана Одступника, како је с престола царског, наоружан свим земаљским оружјем, повео рат против цркве Христове. Да ли су се уплашили Василије и Атанасије? Не, него су прорекли отпадном цару блиску и срамну пропаст. Облачак, проћи ће! говорио је Атанасије својој пастви. И прошао је брзо, као што пролазе сви облаци безбоштва, облаци и магле које прогоне вјетрови, по речи апостола Петра. – Још се сетите Загорских мученика. Стара Загора, дика Православља на Балкану! Мученици су њени побијени али нису побеђени. Као победиоци они и данас надахњавају бугарски народ верским јунаштвом и пожртвовањем, као што га преподобни Јован са Рилских планина опасује снагом а свети оци Трновски благосиљају из царства Христовог благословом Божијим. Ви сте млад свештеник и не памтите бугарске ужасе, који су у своје време потресали срце и савест не само православне Русије него и целе Европе. Али, имаће у Бугарској, мислим, још доста живих људи, који су били сведоци тих ужаса, од којих се лепа земља бугарска обојила крвљу хришћанском. Па кад ненасити мач османлијски није могао поколебати веру бугарског народа, зар ће је поколебати празне речи? Зар ће је поколебати пуста обећања зоолошког Раја на земљи оних очајника, који одцепивши се од велике душе свога народа пошли су у печалбу за душом, да купују себи душу од неких бездушника на западу сунчаном? Купили су је, али мртву. Зар ће се, дакле, живи убојати мртвих? Заиста, не. Бугарски народ може ослушнути лево и десно те нове учитеље среће без Бога, али ће се на крају одлучно окренути од њих, прилепити се уз Христа и, попут Петра, покајнички узвикнути: Господе, коме ћемо ићи? Ти имаш ријечи вјечнога живота.
Мир Вам и радост од Господа.

Кључне речи:

2 коментар(а)

  1. Pingback: Св.Николај - Једном патриоти који каже: Довољно је бити добар Србин а вера је споредно | ШНР

  2. Pingback: Владика Николај Велимировић - Христос је чинио само добро, па су Га људи ипак распели | ШНР

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *