МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
83. Писмо
Једном јуначном Херцеговцу који каже
да без вере нема јунаштва
 
Дивна су твоја опажања, витешка душо! Без искрене и тврде вере у живога Бога нема јунаштва. А где нема јунаштва људи се служе само лукавством и сплетком. Само Гацко, велиш, дало је више јунака него један град европски. Па Невесиње, па Дробњаци! Све оне јуначине, које ти спомињеш у писму као: поп Богдан Зимоњић, Новица Церовић, Јаков Даковић, Стојан Ковачевић и други, били су велика деца. Њихова вера у Бога и крајњу победу правде била је као вера у деце, проста и чиста, ненагрижена сумњом и неукаљана прашљивим рачунима. Богобојажљивци и народољубци не могу не бити јунаци. Ко се Бога боји и народ љуби, томе је смрт шала. А ко се смрти не боји, чега се другог може бојати? Оно што за попа Богдана очевидци причају, мислим, не налази се ни у легендарним песмама индијским. Он је толико веровао, да га Провиђење штити и да не може погинути, да је уплашеним друговима викао: склоните се иза мојих леђа! А како су широка леђа била у попа Богдана, ти то боље знаш, пошто си га жива гледао.
Такво је онда било време, и таква врста јунаштва. Мени је много мила твоја искреност у одавању правде и муслиманима јунацима. Али и међу њима нико се не спомиње као јунак осим оних који су у Бога веровали и Бога се бојали. По моме мишљењу није турска сабља покорила Балкан и Европу до Беча него јака вера у Турака. Са јаком вером ишла је и јака дисциплина и честитост. Наоружани тим невидљивим ама и онда и данас одлучујућим оружјем Турци су били у стању да створе државу од Индије до Будима, једну од највећих држава у историји; да је створе и држе дуже него што Енглези држе Индију. Кад је султан Солиман кренуо из Једрена са 100.000 војника на Мађарску он је издао наредбу, да се одсече глава сваком оном војнику, који би уз пут пљачкао или речима вређао народ кроз који су пролазили. Као из Старог Завета! Али у Херцеговцима и Црногорцима нашао је овај храбри народ азијски превасходне такмаце у вери и честитости. Утолико су славнија имена оних твојих земљака, које спомињеш, богобојажљиваца и народољубаца.
А сада се жалиш, како је после рата нестало јунака и јунаштва. Ово мирнодобно поколење личи ти, велиш, на гомилу пијавица што се отима о сласти земаљске, поникле из крви балканских јунака и мученика. Но зар је престао рат? У књизи Јова пише: човјек је у рату на овоме свијету. Апостол Павле пред крај живота узвикује: добар рат ратовах! Ако није увек рат пушкама и мачевима а оно је рат у другом облику – за живот и за душу. Такав рат се и сада води. Неко се бори са болестима, неко са искушењима, неко за част и образ, неко за слабе и нејаке, и тако редом. А гдегод је борба, ту треба да има и јунака. Ако се ти јунаци не виде свуда и од свију, не значи да их нема. Има их, има пуно. Има их и у кући, и на улици, и у болници, и на њиви. Јер није све јунаштво међу генералима живота него и међу редовима.
Радуј се Господом.