МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
298. Писмо
Новинару Душану Ш.: О краљевој милости
 
Желели сте да вам пишем неко сећање на блаженопочившег краља Александра. Верујем, да је много лица у овој земљи, која би Вам могла саопштити неку благу успомену на краља мученика. Но да ли ће ико задржати у срцу своме блажију успомену на њ од оних малих сиромашних људи, који су толико осетили милост краљеву? Или, зар ће моћи икада заборавити свога краља онај сиромашак у Шумадији, са много синова а без волова и без куће, коме је краљ саградио кућу и подарио волове? Или она мајка из Поморавља, која је по киши и блату носила тешко болесно дете лекарима у далеку варош, кад се наједном крај ње зауставио краљев аутомобил, из којег је изишао краљ, сазнао невољу њену, па узео мајку и дете у своја краљевска кола и одвезао у болницу? У чистим сузама Копаоничких и Перистерских чобана сијаће се дуго лик онога краља који је те чобане помиловао и даривао. Дуго ће многа мајка причати своме чеду, како му је кумовао један витешки краљ и показивати златан крстић или неку драгоценост што му он посла на колевку. Од свих народних група што непрекидно врве ка Опленцу, није ли најдирљивија група Београдске сиротиње, која у живом сећању на краљеву милост пође да се још једном исплаче за својим добротвором на гробу његовом, и да сузама засведочи своју благодарност и тугу? Блажени су милостиви јер ће помиловани бити. Ове речи су записане у Јеванђељу и – у срцима благодарне сиротиње.