МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА

94. Писмо
Једном будућем поклонику: О Витлејемској пећини

Спремаш се за пут у Свету Земљу Господњу. Слушао си, велиш, предавање владике Нектарија о прошлом поклоничком путу, па те то још више ободрило да оствариш своју благу намеру. Но желео си пред Божић још нешто сазнати о Витлејемској пећини, тој земаљској палати Цара небескога.
Најславнија од свих пећина у свету налази се на крају вароши Витлејема. Добар пут, бео као платно, води поклонике из Јерусалима за Витлејем. Но нама је мало стало до пута; очима гледамо пут а мислима мислимо о оној свештеној пећини. Унаоколо каменит крш; око пута нешто мало зеленила, понеки виноград, понеки маслињак, понека њивица са пшеницом, али углавном крш. Но зар је нама до тога? Наше очи гледају површно све то, а душа наша ишчекује да види ону милу пећину. Пролазимо поред манастира светог Илије, где су источни мудраци преноћили при повратку из Витлејема, и где су добили знак с неба, да не иду к Ироду него да окрену другим путем за домовину своју. Улазимо у Витлејем, у Бетлехем, што значи: Дом хлеба. Тајанствено и многозначајно име града, где се родио Онај који је за Себе рекао: Ја сам хлеб живота. Варош арапска. Све сами Арапи; само понеки Грк или Јеврејин. Многи говоре и руски; научили су због хиљада и хиљада руских поклоника, који су овамо долазили. Наши говоре с њима српски, и некако се споразумевају. Окружују нас; нуде нам бројанице, иконе, крстиће од седефа, и разне ствари од маслинова дрвета. То продају; од тога живе. И тако цео град живи од Христа, и то не од скора но од пре много столећа. Али све то нас за сад слабо интересује; наше очи траже ону славну пећину. Где је света пећина, распитујемо? Воде нас дугом дугом улицом, и уводе у пространу цркву са много много мермерних стубова. Ту је, дакле, пећина у самој тој цркви. Цар Јустинијан подигао је ту велику цркву над пећином, на пола хиљаде година после Рођења Христова. Низ неколико степеника спуштамо се доле испод пода цркве – у пећину. Срце нам трепери и гори. У тој хладној пештери прво је почело куцати најтоплије Срце, које је икад на земљи куцало. Сваки откуцај тога Срца значио је љубав и само љубав према роду људском. У десно један олтар са много златних и сребрних кандила. Ту се Он родио, од пречисте Деве Марије. У лево други олтар, опет са много кандила. Ту су биле јасле; и ту је Он лежао повијен, на слами у јаслима. Многи од наших поклоника почеше плакати од узбуђења. Рекао је Бог кроз пророка: и извадићу камено срце из тијела вашега, и даћу вам срце месано. У овој пештери – ако игде – камено срце постаје мекано као загрејан восак. Пећина је сама по себи тескобна и мрачна. У Светој Земљи има много и много пространијих и лепших пећина. Има их угодних за стоку; има других где станују људи; има их опет које су служиле за гробнице. Но Син Божији, Човекољубиви, спустивши се са престола вечног сјаја на земљу, није изабрао ни од пећина најбољу, најсветлију и најугоднију. О колика смерност! Колико понижења нас ради! Зато падамо на колена, сви сви, и на метаније пред Њим, вечним Разумом и вечном Љубављу. А душе наше уздижу се из ове пећине к Њему, Цару неба и земље, Победиоцу греха и смрти. Уосталом, шта је за нас пећина Његова до шамар нашој сујети и трајни сведок Његове величине? Он, Он васкрсли и живи Господ с нама путује невидљиво, као негда са двојицом ученика Својих у Емаус. И ми осећамо Његово присуство, и радујемо се на сваком кораку. Кад отпевасмо Божићни тропар, узвикну један поклоник: Христос се роди! А ми сви: Ваистину се роди! И забруја сва пећина као велико звоно. Потом изађосмо и одосмо грчком Митрополиту у посету, а потом даље, и даље. Но душа нам оста у светој Пећини, и света Пећина у души до данашњега дана.