МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА

168. Писмо
Свештенику Драгутину Д.: О два сведока Божија

У чудесној књизи Апокалипсиса предсказан је долазак два моћна сведока Христова пред сам крај света. По предању, то ће бити Енох и Илија. С великом силом у речима и делима они ће сведочити о живоме Христу, и као трубачи на узбуну позиваће покварени род људски хитном покајању. Ви питате, шта ће од прилике они говорити људима? И ја Вам могу само од прилике одговорити. Они ће викати у отврдле уши људске:
– Покајте се без одлагања, без иједног дана одлагања, јер ево дошао је крај свету!
На то ће се људи насмејати и кроз смех одговорити:
– Овај свет нема ни краја ни почетка. О покајању су некад говориле само наше бабе и незналице. Опет ће пророци: – Ви сте деца светлости. Отац ваш небески отац је светлости, Бог живи и једини. Покајте се и владајте се као деца светлости. Гле, Судија долази; већ је на прагу!
Кроз луди смех и кикот одговориће на то људи:
– Ми нисмо деца светлости но богови светлости. Ми сами производимо светлост. Него ви, дошљаци, покајте се од ваших бајања и зановетања, док вам ми нисмо судили.
Поново ће узети реч два Божија човека и рећи:
– Отрезните се, људи, од пијанства, мржње и злобе. Будите једнодушни и једномислени у Христу Господу.
На то ће људи с огорчењем рећи:
– Ако би ми постали једнодушни и једномислени, престао би цео наш политички живот, који је заснован на партијама, и то на три главне партије: на прогресивној, хиперпрогресивној и ултрапрогресивној. Значи, ви сте против напредне модерне политике, због чега вас треба каменовати.
Опет ће пророци:
– Не ратујте један против другог; браћа сте. Демон вас лаже, и дели, и сатире. Ослободите се од злог демона.
Чувши ово неке старешине народне одговориће им с великим гневом:
– Сав наш економски систем зависан је од ратних фабрика. Ратом се постиже селекција јачих и способнијих за живот. Томе нас уче наши философи; томе и природа кроз крокодиле и орангутане. Значи, ви сте против прогресивног економског стања нашег времена? Убићемо вас ако не ућутите.
Завапиће тада Божији људи:
– Авај, браћо, оставите се безумних мисли и речи, па хит-но спасавајте душе своје од пожара пакленога, који је разјапио ждрело своје на вас! Покајте се, и одбаците свако телесно мудровање; ви нисте скотови но људи Божији. Ево, Бог долази да суди свету!
Изгубивши сасвим нерве нервозни људи завикаће јаросно:
– Какве басне о души спомињете? Наш је прогрес утукао те фантазије о некаквој души, фантазије наших предака. Тело је наше најдрагоценија имовина наша. То је божанство наше. Оно је можда некада лучило из себе неку плачљиву слуз, што се називало душом. Но оно то више не лучи. Оно је постало еволуцијом усавршено, те више не производи душу него прогрес, само – прогрес!
Тада ће пророци крстом претворити сву воду у свету у крв ради потврде својих речи, и страшним гласом повикаће:
– Ми вам говоримо, ви се смејете или љутите. Ми вас учимо, а ви бунцате. Последњи пут, сасвим последњи, говори вам Створитељ ваш преко нас; Христос распети и васкрсли опомиње вас преко нас – последњи, последњи пут: покајте се! Смилујте се над самим собом, и тргните се од ивице вечне пропасти! Не чујете ли тутањ издалека? Не осећате ли потрес земље? Не миришете ли у ваздуху? Не долази ли вам на сан? Не чујете ли гласове из оног света? Не виђате ли визије? Ждралови осећају близину зиме: како ви не осећате близину Суда? Покајте се, о последњи потомци грешнога Адама!
Бесни од јарости и сасвим избезумљени рикнуће грешници:
– Јевреји су убили Христа, варалицу за живота, а наш прогрес је убио Христа, варалицу после смрти. За нас је све релативно: сваку истину ми лако обраћамо у лаж, и сваку лаж у истину. Но да нам ви не би више досађивали, ево убићемо вас помоћу цара нашега. О царе наш, сатано, помози нам!
У том ће се из бездне паклене дићи сатана, и распламтиће гњев људи до кључања и клокотања против два Божија сведока. И убиће их. И биће смех и весеље грешника.
Но гле, у тај час ће се затрести земља као никад од постанка света. И попадаће многа брда и планине, и пресушиће извори водни, и многи ће народ изгинути. И неће имати ко да закопа мртваце. Али ће се опет многи уплашити и покајати, и одати славу Богу, који је жив ва век века. Ти покајници представљаће плод труда и муке она два сведока, мученика за истину.
Напокон ће сав свет покрити тама као густа смола, тако, да ће многи полудети од ужаса. Тада, усред очаја људи, и небивалог тресења земље, и густе тмине, чуће се изненадно хор небеских житеља како све бурније и бурније кличе:
– Ево, Женик долази! Као усред тамне, безмесечне ноћи, наједном ће се заблистати светлост, потпуно нова, невиђена, необична. То ће заблистати Крст – знамење Сина Човечијега – место сунца и месеца, и још јаче од сунца, и осветлиће сву васиону.
Тада, о тада ће се, слуго Христов и служитељу мој, јавити Он – спасење наше и Спаситељ наш.