МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
215. Писмо
Тежаку Манојлу Ј.: Ко има даће му се
 
Тебе чуди ова реч Спаситеља: ко има, даће му се, и претећи ће му; а ко нема, узеће му се и оно што (мисли да) има (Мт. 13, 12). Зар је то праведно, питаш се ти, да се даје богатоме који има, а одузима од сиромаха и оно мало што има? Тако ти мислиш поведен духом овог кобног времена кад су материјална питања засенила првостепена питања човечијег живота на земљи, његовог смисла и његовог циља. Кад би овде била реч о благу овога света, заиста не би било праведно – узети од сиромаха па дати богаташу. Ово би се противило другој речи Христовој: ко иште у Тебе подај му. Противило би се и причи о богаташу и Лазару. Гле, од немилостивог богаташа је одузето све, и све дато убогом Лазару у Царству Небеском. Не може бити, дакле, да се овде говори о материјалном имању. Ако ли и бива, да се богаташ материјално све више богати у овоме свету а сиромах све више сиромаши; и ако бива, да се и последња имовина одузима од сиромаха и предајемо богаташу – то је само символ (слика) онога што бива у области духовних стварности. Прави пак смисао оних речи Христових јасан је из онога што претходи њима. А њима претходи прича о сејачу и семену и о светлости која се не може сакрити (Лк. 8, 16). Светлост је истина. Ко је осетио сласт истине, као дар Божији, па чезне и труди се да је још више има, томе ће се дати, и претећи му, да може истину и другима јављати. Света Варвара није имала учитеља, али је имала чежњу за истином, и душу спремну да прими истину; зато јој је Бог открио богатство истине. Неки јеретици наших дана стегли су у шаку само један делић истине Христове, док су пуноћу истине, коју Православна Црква носи, одбацили. Као онај слуга с једним талантом, тако су они закопали узети део истине, и ревносно га бране од умножавања. Зато ће им се одузети и тај делић истине и вратити од кога су и узели. Они мисле да имају сву истину Христову. Један јеванђелист понегде објашњава и допуњује другога. Тако у овом случају Лука Матеја. Код Луке стоји: а ко нема, узеће се од њега и оно што мисли да има (Лк. 8, 18). И многи самоумни философи немају истину, али они мисле да је имају. Нити се они труде да дознаду и приме истину, која је само од Христа. Зато ће се њихова мнима истина одбацити и неће род родити, а дар Божији, који су они употребили на пагубну гордост против Створитеља свога, узеће Дародавац свих дарова натраг и дати другоме, који има више страха и ревности и вере и љубави. „Тако поступамо и ми, говори Златоуст. Кад видимо да нас неко слуша расејано и остаје непажљив према свима нашим убеђивањима – ми најзад престајемо говорити јер ако ми још више наваљујемо, тиме се њихов немар појачава“. Тада се ми окрећемо и нудимо реч истине онима који имају више воље да слушају. Бог поступа као и један домаћин, који најпре сеје семе своје и украј пута и на камен и у трње и на добру земљу, па кад види шта бива са посејаним семеном у прва три случаја, онда он посвећује сву своју бригу само доброј земљи. Што год једна њива више рода даје, то је домаћин брижљивије обделава и стално засејава. А земљу при путу и на камену и у трњу домаћин постепено напушта, видећи да му никакав род не доноси. А оно семе које је раније на њих бацио, узима и сеје по родној земљи. Све ово односи се на реч Божију, сејану Христом по свему свету. Ко реч Божију одбаци или злоупотреби, од њега се она узима и додаје на претек ономе ко њу већ има, и ко се радује да је још више и више има. Мир ти и радост од Господа.