МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
158. Писмо
О осамљеној госпођи
 
Огорчени сте што Вам Бог не слуша молитве! Немојте се горчити на Онога, од кога имамо и биће и живот и дах и разум, и све. Молим Вас, не жалите се на Онога, који има хиљаде пута више права да се жали на нас пред ангелима и свецима Својим. Макар Господ и не испунио буквално молитве наше, оне ипак доносе плод у душама нашим, чинећи душе наше богатијим и зрелијим. То је тајна, коју су сазнали духовни испитивачи себе. Рецимо, неко посеје пшеницу и моли се да семе донесе род. Место рода и семена ниче трава. Он се опет моли за род. Но место рода из траве израста влат и клас. Он се опет моли за род. И најзад, влаће се пуни житом, и сазрева, и пада у крило молиоца. Све наше праве молитве у своје време доносе род свој. Као што вели руски песник Вјаземски:
„И у дан јасни и под олујом
При сусрету среће или беде,
Пронесе ли се над тобом
Сен облака или луча звезда –
Моли се! Моли се! од молитве свете
Сазревају у нама тајни плодови“.
Молитву је Бог нама заповедио не зато да би Он дознао шта нама треба – то зна Он и пре нашег зачећа, шта ће нама требати у сваком минуту живота – него да би под зрацима молитве душе наше расле, шириле се, висиле се, и сазревале. Ако нам на мах не услишава молитве, значи, да Он не жели да с нама буде оно што ми хоћемо, него оно што Он хоће. У том случају Он нам жели и припрема нешто веће и боље од онога што ми у молитви од Њега просимо. Зато сваку молитву треба скрушено да завршимо: Оче, нека буде воља Твоја а не моја!