МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА

211. Писмо
Једном ревнитељу вере: О најсиромашнијем

Ти дишеш огњем против безбожника. Чудиш се, како их држава трпи, кад су они отров за државу? „Зашто их не истреби, или не интернира на неко острво, да не трују народ?“ Признајем, да су безбожници велике штеточине за колебљиве душе; тровачи, који су прво сами себе отровали, па и друге трују. За једног Енглеза прича се, како је пао у кобну навику узимања опијума. Док је сам узимао отров у својој кући, није могао проценити како изгледа човек опијен опијумом. Но кад је једном ушао у кинеску кафану и видео људе опијене опијумом, како леже по клупама и по поду, са исколаченим очима, испијени, ужутели, бесвесни, он се толико згрозио, да је одједном оставио опијум, и никад га више није узимао. Тако мислим, и сваки разуман човек, кад чује какве речи безбожник говори и какав празан живот проводи, мора се згрозити у духу и одагнати од себе све безбожне помисли. Ето, дакле, како безбожник, који једнима служи на саблазан, служи другима на укрепљење вере у Бога. Једни људи траже светлост зато што познају благотворност светлости, а други опет траже светлост будући устрашени од мрака. Уосталом треба да мислимо о безбожницима најпре као о људима, као најсиромашнијим међу синовима људским, као отрованим а не само као тровачима. А да су они најсиромашнији међу синовима људским, то је очигледно. Јер ако други сиромашни људи немају хлеба ни одела ни земље ни здравља, они имају ипак у срцу своме Бога, Дародавца свих дарова, и имају наду у Бога Створитеља свога. А ови јадници ни тога немају. Они немају ону највећу имовину, коју сви створени људи треба и могу да имају – немају Бога. Зато се морамо односити према безбожнима са жаљењем а не са ненавишћу. Ако су они себе учинили празним и јефтиним, сетимо се и ми скупе цене, којом су они плаћени. Јер Христос умрије за безбожнике, каже апостол (Рим. 5, 6). Ради Христове жртве, дакле, за безбожнике, сажаљевајмо ове као умрле, и молимо се Васкрситељу, да васкрсне душе њихове у веру. Ако ли безбожни зло утичу на неке непостојане верне, то и верни опет утичу на безбожнике. Под утицајем верних, под утицајем њиховог примера, њихових савета и молитава и љубави, многи многи безбожници су се повратили, као што се обамрли повраћају у живот; покајали су се горко за своје раније безбожништво и постали истински хришћани. Њихово раније безбожништво постало им је сад чак и од неке користи, јер им служи на самоукор, на стид, као неко бодило које их одвраћа од луде прошлости и подстрекава напред ка вери Божијој. Колико ја знам, мало је оних људи, који су до смрти остали окамењени безбожници и у којима баш никад није засијала светлост вере у Бога. Уосталом, да ли су ови последњи сиромаси у свету нормални људи? Давид каже: Рече безумник у срцу своме: нема Бога. А највећи сад живи научник физичар у Америци Миликан, пријатељ професора Пупина, изјављује: „Ја нисам никад у животу срео човека за здравим разумом, који би одрицао постојање Бога“. Милост и мир ти од Бога.