МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
232. Писмо
Ревизору Марку Н.: О васпитању старих и младих
 
Пишете, како волите децу због њихове дивне благодарности, која је код старијих прилично утупљена. Наводите примере. Навешћу и ја бар један. Исидор митрополит петроградски причао је често, како је као дете морао ићи босоног. Неки човек по имену Петар смилује се и купи му нануле (лапте) од липове коре за 5 копејки. Ово мало доброчинство тако се дубоко урезало у памет Исидорову, да је после кроз педесет година као свештеник и владика стално на службама спомињао – свога добротвора Петра.
Даље пишете, да баш зато што волите децу ви их сажаљевате. Јер је дошло тешко време за децу, за душу детињу, за карактер детињи. Саблазан одасвуда. Неодређености и супротности као хладни ветрови бију децу и дома и у школи и на улици. И не само да се у два часа износе пред децу две сасвим супротне теорије о животу, о владању, о породици, о домовини, него се још и супротним примерима деца збуњују. Па би Ви хтели неко нарочито васпитање за децу, које би их заштитило од савремених недуга и саблазни. Међутим, Он је рекао: ако се не вратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство Небеско. Христос, дакле, истиче већу потребу за васпитавањем старијих него ли деце. Он показује и метод, како треба старији да се васпитавају. Врло просто: угледањем на децу. Но Он је рекао и како треба децу васпитавати. Опет врло просто: пустите дјецу нека приђу к мени, и не браните им. Само нека деца приђу Христу, а све остало је Његово дело. И једини задатак родитеља јесте, да не бране деци да приђу Христу.
И тако, дакле, пустите децу нека приђу Христу, и пустите старце нека приђу деци. У присуству Христа, свога највећег Пријатеља, деца ће се не само научити него и оснажити. Јер Христос не учи само, него даје и благодатну духовну силу, да деца могу извршити што науче. Христос је вечна Младост. Та вечна Младост призива децу, да им дарује силу, да не остаре духом, него да се заувек одрже млади, бодри и радосни. Речју – мудрост Христовог васпитања деце састоји се у томе, да деца увек остану деца, и не претворе се у старце. Насупрот тој мудрости стоји школско схоластичко, васпитање, које свом силом тежи, да од деце што пре створи старце; да им истакне старце за пример, да им улије старачке мисли у разум, да им смежура срце старачким скептицизмом и песимизмом. Место да старци постану као деца, старци стварају од деце старце. И тако, нити сами улазе у царство Христово нити даду деци да уђу. Отуда жалбе свуда по Европи, да је омладина у очајању. Нека би Христос благословио и подмладио омладину европску.