МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА

27. Писмо
Пријатељима у једној болници о томе
ко мени сведочи да је Христос васкрсао

Сведочи ми моја савест пре свега. Потом и разум и воља. Савест ми говори: онолика Христова страдања за добро и спас људи ничим се не би могла наградити осим васкрсењем и славом неземаљском. Неисказана страдања Праведника крунисана су неисказаном славом. То мени даје задовољење и мир. – Разум ми мој говори: без сјајне васкршње победе цело дело Сина Божијега остало би у гробу, цела Његова мисија промашена. – Воља ми моја говори: васкрсење Христово спасава ме од колебљивог тетурања између добра и зла, и управља ме одлучно на пут добра. И још ми оно светли на том путу, и даје ми полет и снагу.
Осим та три гласа, која из мене мени једно исто сведоче, ту су ми и поуздани сведоци ван мене. Ту су славне жене мироносице, ту дванаест великих апостола, ту и пет стотина других сведока; сви који га по Васкрсу гледаху и слушаху, не у сну него на јави, и не за један минут него кроз пуних четрдесет дана. Сведочи ми и онај огњени Савле, највећи јеврејски гонитељ хришћана; сведочи ми, да је он видео светлост васкрслог Господа усред бела дана, и да је чуо глас Његов, и да је послушао наредбу Његову. Овога сведочанства Павле се није хтео одрећи ни после 30 година, чак не ни у оном часу када се у Риму Неронов мач спуштао на главу његову. Сведочи ми и свети Прокопије, војвода римски, који беше кренуо да ништи хришћане у земљама источним, и коме се на путу изненада јави живи Христос и обрати га Себи. Па место да Прокопије сече хришћане, сам се даде драговољно посећи за Христа. Сведоче ми још хиљаде мученика Христових, у тамницама, на губилиштима, кроз векове и векове, од мученика јерусалимских, до мученика балканских, па све до наших дана, до најновијих мученика московских.
Сведоче ми и све праведне и добре душе, које сретам често у животу, и које се радују кад чују о васкрсењу Христа из мртвих. То одговара њиховој савести, потреса им душу, радује им срце.
Сведочанство примам и од грешника и ненависника Христових. Самим тим што они као грешни и злобни одричу Христов васкрс ја добијам уверење о супротном. На сваком суду пита се о владању сведока, и према томе се мери вредност њиховог сведочанства. Када трезвени, чисти и свети сведоци тврде да знају да је Христос васкрсао, ја радосно примам њихово сведочанство као истинито. А кад нечисти, неправедни и несвети одричу Христово васкрсење, тиме они оснажују сведочанство оних првих, и мене још више утврђују у истинитост васкрсења Господа мога. Јер што они одричу, одричу по злоби а не по знању.
Сведоче ми још и многи народи и племена, што вером у васкрслог Христа сами васкрснуше из дивљаштва у просвећеност, из ропства у слободу, из каљуге неморала и умне помрчине у светлост деце Божије. И васкрсење српскога народа сведочи ми о васкрсењу Христовом.
Та и сама та реч васкрсење из мртвих сведочи ми то исто. Јер без васкрсења Христова не би било ни те речи у језику људском. Кад је Павле први пут изрекао ту реч у културној Атини, Атињани су били изненађени и збуњени.
И тако, децо Божија, ја вам отпоздрављам: Ваистину, Христос васкрсе!