МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА

138. Писмо
Једном бакалину: О правој мери

Рекао је Спаситељ наш: каквом мјером мјерите, онаквом ће вам се мјерити. Да је ова реч света и истинита, сведочиш и ти својим личним доживљајем. Тај твој доживљај ја објављујем, уз твоју сагласност, да би се и други користили њиме.
Подкрадали те момци, један за другим, и сви редом. И ти си отпуштао једног за другим, и све редом, и замењивао их новим и новим. Узимао си момке с најбољим препорукама, као поштене и исправне, но и ови су се показали крадљивци. То те је доводило понекад до беса, понекад до очајања. Непрестано си се жалио својим пријатељима у чаршији, но ни-ко ти није знао дати савет. Обично су говорили: шта ћеш, такав је свет данас! Најзад Бог ти је послао правог саветника. Дошли у ваш град неки руски калуђери, да просе милостињу за свој манастир. Ушли једно јутро у твој дућан. Дуго си с њима разговарао. На послетку ти се пожалиш на своје момке. Док си се ти жалио, стари калуђер је нетремице гледао у твоје лице и ћутао. Кад си ти завршио своју жалопојку, рече старац: има томе лека! – Како? Где?
– Лек је у теби самом, одговори старац. Пази од сад, како ти сам мериш муштеријама својим. Препуни меру, увек препуни! И лопови ће престати да краду.
Гром за тебе! То ти раније нико није ни наговестио; наиме, да тебе краду зато што ти крадеш. Ти си крао муштерије нетачном мером, зато су момци крали тебе. Почео си одмах другачије. Препуњавао си меру свакоме. Неколико парчета шећера преко мере, неколико зрна кафе, или пиринча, или неке друге робе. Баш онако како су стари трговци чинили. И од тада се више није приметила крађа у твоме дућану. Они исти момци, који су те раније подкрадали, и сада су код тебе, већ неколико година. Сви честито раде, и нико не краде. И цела радња кренула ти на боље. Просто осећаш благослов Божији од онога дана, када ти је стари духовник отворио очи да познаш истину. И ти сада, као неки јеванђелски проповедник, учиш сву чаршију, и дајеш савете место да тражиш. Још си ставио у дућану на зиду даску са крупним натписом: каквом мјером мјерите, онаком ће вам се мјерити.
Бог те живио и благословио.

Подлистак др Р. Ј. А.: Наука и безбожници
Пре неколико година, на једном предавању, у Лондону, један безбожник је доказивао да научници већином не верују у Бога. То дубоко увреди и озлоједи професора и научника Табрума, који одмах изјави да је то лаж и клевета против научника, и реши се да то и делом докаже. Са решеношћу и истрајношћу која је урођена енглеској раси, он предузме тешки задатак да види шта научници мисле о Богу. Ради тога, послао је многобројна писма ученим људима по Европи и Америци, постављајући им два проста и јасна питања: 1) Верују ли они у Бога? 2) Познају ли кога од научника који не верује у Бога? И одговори су стигли са свих страна, прости и јасни одговори, и сви слични међу собом: Научници су изјавили да они верују у Бога, и да основни хришћански догмати не противрече тековинама савремене науке. Табрум је саставио нарочиту књигу од тих многобројних изјава. Један ботаничар пише: „Помоћу микроскопа видео сам Бога, и дивим се и радујем се мудрости Творца“. Други научник пише: „Мала наука удаљује од Бога, и велика наука враћа човека ка Богу“. – Ова друга изјава утолико је интересантнија што се апсолутно слаже са мишљењем св. Василија Великог (+379).
Безбожници и људи који слабо размишљају, праве од науке (од које баш ништа не познају како треба) једну врсту вере, а од природе једно безимено божанство. Они тврде да природи треба све оставити, и да је природа све створила. То значи ово: Природа је створила време и ток времена; простор; светлост; ваздух; воду; кретање; земљу; звезде; мрак; биљке; животиње и човека. Добро, па све то ми и зовемо именом природа, и питамо се ко је то створио! Како може природа саму себе створити, или како може појам о природи да се раздели на природу која је стварала и која је створена? По својој природи сунце даје светлост и топлоту. Откуда му тај дар да светли звездама и људима, птицама и зверовима, биљкама и ваздуху. Оно је мио сродник свега живота, извор непресушне велике благодати и неопходне потребе. Ко је њега научио, управо, ко га је створио да светли? Да ли природа? Ако је природа, онда је неминовно, да је природа, у којој није било ни сунца, ни светлости, створила природу у којој има и сунца, и светлости? Но то је немогуће. Природа у којој нема светлости, то није природа, нити је то икад постојало.
Себичност и гордост људска и у стара времена сударала се са делима Божијим: Кад је Питагора изучавао празноверице мисирске и индијске, код грчких интелектуалаца владало је мишљење да је све створено „случајно“, и да се све догађа у свету случајно. У ту је заблуду веровао, пре свог покајања, св. Јефрем Сирин (+378). Мало да се размисли, и лако је увидети да је „случај“ сличан и сродан умни идол „природи“ која је све створила.
Што су научници изјавили да верују у Бога, то је признање њихове душе, а не искуство њихове науке. Наука и нема задатак да одређује прописе и доказе вере у Бога. Научници се служе чулима, прорачуном и разумом и потпуно су ограничени на видљиву природу. Нека има милионима научника, и нека испитују шта год хоће, никаквог трага неће наћи о Царству Божијем. А шта вреди веровати у Бога а не надати се Царству Божијем?
Вера има своју науку. Ту науку је Христос исказао, а поновили су је и потврдили апостоли, и мученици, и Црквени Оци и Светитељи. Она је строго у вези са Светим Тајнама (свештенство, покајање, причешће, итд.). Она је строго у вези и са духовним обновљењем, које је велика благодат Божија, а састоји се у одржавању чистоте телесне и духовне, и у практиковању врлина. Прва врлина је смирење: хришћанин треба себе да сматра за једно живо ништавило; да служи свакога усрдно и искрено, да је понизан, да трпи, и да се ничим не размеће. Јер ко себе понижава, Бог га уздиже; ко себе окривљује, Бог га оправдава; ко себи не верује, Бог га умудрава. – Као што се види, такве мисли немају готово ничега сличнога са мислима научника о вери.
Безбожници би желели да за потврду свога мишљења имају бар коју било здраву тековину људскога труда. То јест, да нечим што је добро и признато потврде оно што је опако, зло и фатално, да науком и научницима посведоче своје мрачне замисли. Боље би им било, и пре би се вратили ка разуму, кад би своју „веру“ потврђивали својим „делима“, и говорили себи и другима: Ми не верујемо у Бога, и нашим делима и мислима понашамо се без обзира на Бога. И ко нам то име спомене, оно нам је мрско. И мрзимо на оне који се обзиру на вољу Божију.
– Дакле, између науке и безбожништва растојање је неизмерно велико.