МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
161. Писмо
Монаху Сави: О нападима на монаштво
 
Нападају вас монахе, велиш, много вас нападају. Неки нападају вас просто зато што не смеју никога другога, јер знају, да им ви нећете одговарати нити их тужити. Неки опет зато што би хтели све материјализовати и ставити у службу тела. Неки, најзад, просто зато што не подносе непроменљивост црквених установа. Ови с чуђењем гледају, како у садашњем вртлогу непрестаних промена једино Црква Христова стоји непроменљива; као нека стена у мору, од које се одбијају сви таласи. Оставимо личне нападе на страну – монашки је завет трпети и трпљењем душу спасавати. Ко претрпи до краја, тај ће бити спасен рекао је Онај који све зна и види. Узмимо само нападе начелне, који садрже известан предлог или план. Ови начелни предлози ваших нападача кад би се остварили одвели би неминовно уништењу монаштва у Православној цркви и претварању манастира у оно у што су претворени од безбожника у Русији, у оно што Енглези називају „дућанима куриозитета“, или у музеје, игралишта итд. Но таква промена вређала би не само најсветије душе у нашој историји, које својим задужбинама освешташе ову земљу и украсише је као звездама, него и за сав правоверни народ наш. Напади на наше манастире нарочито су увредљиви у овој Покајној Години, када народ више него икад у ројевима врви тим светињама, као неким духовним санаторијумима, да своју душу очисти, исправи, освежи и оснажи. Јер за правоверни народ манастири су углавном духовни санаторијуми, где се души тражи здравља, утехе и надахнућа. Никоме из народа ни на памет не долази, да оно што је одређено за душу претвара у хотелски пир за тело. Па кад ни царски ктитори тих светиња нису то желели, и кад ни царски народ њихов то не жели, човек се пита: у чије име онда желе то ваши нападачи и критичари?
Увек се може захтевати од свију хришћана, да буду бољи него што су; тим пре од калуђера, чији су завети најдуховнији и најстрожији. Но зар захтевати промену намене манастира због тога што су неки калуђери немарни према својим заветима? Зар ако је неко из духовног реда посрнуо у материјализам захтевати, да због тога цела једна духовна установа буде претворена у пепео материје? Сатанин захтев од Христа да камен претвори у хлеб – дакле, нешто материјално опет у материјално – изгледа мање опасан од захтева неких наших савременика, да се дух и све духовно претвори у хлеб, у пепео. Ко зна, уосталом, каква времена настају; духовно злато увек се лако може претворити у кукурузни папир, али папир није лако обратити у злато.
Мир ти и радост од Господа.