МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
289. Писмо
Богаташу који не уме да опрости
 
Неки Ваш дужник измајсторисао лажну меницу. Покајао се, и Ви сте му опростили. Сад мени јављате о томе. Зашто јављате грех који сте опростили? јер кад хришћанин опрости грех своме ближњем, он предаје тај грех забораву и не казује га другом. Ви чините, међутим, два греха: прво што се хвалите да сте опростили, а друго што опроштени грех јављате те навлачите осуду на свога ближњега. Једно велико зло нашег времена јесте нервозно препричавање туђих греха од јутра до мрака. Чак ни покајање грешника не може да затвори уста многим весницима туђих рана. Па бар да се објави грех грешника онакав какав је и колики је, него се још увелича, увелича до размера демонских. Кад је цар Константин Велики дошао на Сабор у Никеји, неки од чланова Сабора давали су му у руке писане тужбе један на другог. Цар је примио све те тужбе, згужвао их и бацио у ватру говорећи: „да распре свештеника не би нико сазнао“. Ако ти сагријеши брат твој, заповеда Спаситељ, иди и покарај га насамо. Ако ли пак неко покара брата насамо и брат се покаје и он му опрости, па после иде и јавља свету, шта је онда тиме учинио? Није добио брата него изгубио.
Опростити не значи само не осветити се, него покрити ћутањем и заборавом грех брата свога.