МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА

32. Писмо
О Васкршњој служби у Јерусалиму

Чекано дочекано! Кад је стари патријарх запојио: Христос воскресе, смакла се тешка плоча са наших душа. Ми смо се осетили као неземни духови. Као васкрсли! Наједном је захучало урнебесно клицање народа и племена, слично шуму многих вода, доле око Гроба, горе на Голготи, по галеријама, по стубовима, на гредама иконостаса, на окнима прозора. Гдегод је било простора за главу човечју стеснио се цео човек. Тим клицањем наша браћа из Азије и Африке исказују радост своју. Нешто необично за Европљане, али такви су људи на Истоку. Бол до екстазе и радост до екстазе. Страсне недеље они су гласно ридали око Гроба Господњег, целивали Гроб устима, миловали га лицем и рукама, грували се у прси, нарицали. А јутрос ево – хука и клицање од радости. Као деца, искрени и неуздржани. Није ли деци обећао Господ Царство Небеско? Од једног Копта чуо сам где каже за Европљане: смејати се знају али радовати се не знају! Радост је источњака без смеха, нарочито узвишена духовна радост.
Да воскресне Бог и расточе се врази Његови, говори патријарх. Христос анести, васкрсе – певају Грци. Гроб се претворио у Рај, мучилиште у палату весеља. Држимо свеће у рукама, али су нам душе светлије од свећа.
Христос воскресе – певају Руси. Дивно и умилно и меко као свила, како то само Руси умеју. Но у овом часу и на овоме месту и најружније певање изгледа лепо. Да, и најружније лице – красно. Светлост и радост васкрсења све мења, све преображава: и гласове и лица и ствари. Све је лепо око нас, све чисто, све свето, све рајско.
Христос васкрсе – певају Арапи, тапшући ногама и плешћући рукама. Сузе им се лију низ образе и светле од хиљадоструке светлости кандила и свећа са свих страна. Израз жалости стављен у службу радости. Како је велика душа људска у својој искрености! Ништа веће до Бога и анђела Божијих!
Христос васкресе – певају Срби, Копти, Јермени, Бугари, Абисинци, Црнци, редом, свак на своме језику и својим напевом. Но сви лепо. Кажем вам: сви људи око нас изгледају лепи и добри. И ови црни синови и кћери Африке – сви лепи и добри као анђели. То је једно чудо, које само васкрсли Христос може учинити. То и јесте једини истинит основ братства међу људима: видети све људе као лепе и добре.
Пошто се изређали сви језици у појању тропара, кренула се литија око Гроба Божјега. Азијати под фесовима и Африканци под чалмама певали су неку своју песму дајући такт пљескањем и лупкањем:
Једна је вера права
вера православна!
Потом канон и литургија. Но сва читања и појања заглушена су једном те једном победоносном песмом: Христос вас-кресе из мртвих!
У расвитак дана васкршња је служба свршена у храму, но настављена у душама нашим. Ми смо стали све гледати у светлости Христове васкршње славе, и све је изгледало друкчије него јуче, све лепше, словесније, славније. Једино у тој васкршњој светлости живот добија смисао.
У подне се служи Антипасха: величанствена литија кроз Свети Град, и читање Јеванђеља на многим језицима. После тога посматрали смо, како се Арапи играју мачевима, и како носе патријарха на рукама.
Нешто нам се хтело спустити се до руске цркве свете Магдалене у Гетсиманији. А и позвати смо од љубазних руских сестара. Пошли смо дакле опет Путем Бола. Али гле, како је и он сад друкчији, лепши, светлији! Како је души лакше. Победа је прогутала смрт, а с њом и муке и страдања. Ништа се не види од блештеће светлости васкрсења.
Ваистину, ваистину васкресе Христос!