МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
141. Писмо
Једном родитељу: О злокобном миразу
 
Бог ти даровао јединицу ћерку. И ти си тај дар безумно упропастио. Увртио си био себи у главу, да ћеш своју јединицу моћи усрећити само великим миразом. И занемарио си на својој кћери све оно што истински доприноси срећи човека у овоме свету: и васпитање, и владање, и срце, и душу. Само си гомилао паре за мираз. Мислио си: што већи мираз, то сигурнија срећа. Хтео си учинити своје чедо што скупљим и купити што скупљег зета. Лудој мисли додао си још и неправедно дело; наиме, кад ти је ортак умро, ти си лажним рачунима приграбио његов део, и тако његову жену и децу оставио без хлеба. Препунио си новцем уложну књижицу своје миражџике, али и своју душу неправдом. Дакле, на лудости и неправди зидао си срећу најмилијег ти створења, за које си живео и радио. Какво је чудо, што се здање, сазидано на таквим основама, срушило, и пало – на тебе и твоју ћерку? Заборавио си био – ако си икада и знао -да света небеса љуто кажњавају лудост и неправду.
Просиоци, лакоми на паре, навале на твоју кућу. И један од њих, једномишљеник твој у погледу пара, успе, да се телом венча за твоју ћерку а срцем за твоје паре. Но не прошла ни година дана, кад једне ноћи твоја миражџика залупа на врата, рашчупана, искрвављена, осрамоћена, најурена. Пијан муж испребијао је, избацио из куће бремениту, па сутрадан напустио кућу и одбегао у свет с твојим парама. Сада ти љуљаш унуче покрај постеље твоје кћери, за коју су лекари рекли, да има грудну болест и да треба да иде на Алпе. А ти немаш више пара ни за Златибор а камоли за Алпе. Па проклињући зета питаш, има ли у свету правде Божије?
Како да нема правде Божије? И ко није веровао у њу, мора се уверити на твом случају. Миразом си мислио усрећити своје дете, па си га миразом унесрећио. Одузео си хлеб сирочићима, да би осигурао шампањ својој кћери, па си довео до глади и себе и кћер и унуче. Миразом си купио несрећу за четворо: за вас троје и за зета. Јер и њему си душу убио миразом. Навађен на незарађене паре он ће од сад брзо напредовати у еснафу варалица, чији се гробови налазе украј друма.
Правда се Божија објавила; и твоје роптање против ње доказује само твоју помраченост неправдом. И ето бићеш дадиља свом унучету, стално испуњен бригом, шта ћеш из куће продати, да би набавио њему хране и кћери лека. Продаваћеш све пошто зашто, да би с дана на дан одржао живот вас троје у кући. И са страхом ћеш очекивати сваки нов дан као гладну вечност. И слушаћеш плач детета и кашаљ мајке као фијук бича судбе, који тражи твоја леђа.
Кам да си скроман био и скромности ћерку учио! Јединица твоја сад би певала у кући неког скромног човека. Но скромност, као и свака друга врлина, теби се чинила као нека јеванђелска песма, давно испевана. Ниси знао, да су јеванђелске врлине непомичне стене, на којим се зида или о које се разбија срећа људи.
Али – човек си. И као човек погрешио си. Усправи се сад као човек у несрећи својој. И помоли се Богу, јер с Њим имаш да се рачунаш а не са зетом. Бог се показао праведан над неправдом твојом; показаће се и милостив над сузама твојим. Покајнике Он љуби, и молитвенике слуша. Не осуђуј никог до себе. И пред судијом земаљским ко покаже право покајање, добија помиловање. А вечни Судија уз помиловање од осуде даје покајницима још и дарове, дарове живота, светлости и радости. Не бој се, дакле. Створитељ твој није далеко од тебе. Он само чека, да ти осетиш близину Његову. А осећање Његове близине брзо ће растопити лед очајања око срца твога.