МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
55. Писмо
Школованом човеку који је дошао до уверења да „има нешто“
 
Пишеш ми, да мора да има нешто на крају крајева. Читао си, велиш, књигу о звездама од некога великог астронома, па ти је пало у очи тврђење тога славног научника: „без Бога се ништа у свету не може ни разумети ни објаснити“. Отуда си и ти дошао до закључка, да има нешто.
Кажи, сине цар Лазарев, има Бога, и буди радостан! Има нешто – тако говоре многи школовани људи. Но, ако ти останеш до краја живота само при тој речи: има нешто, твој ће сав живот бити ништа.
Једна тренутна слутња, да постоји нека огромна тајна сила иза видљивог света, није још ни из далека она вера, животворна и плодоносна, која осветљава наш пут и указује наш циљ.
Казати само има нешто не значи изаћи на видело дана. То једва значи, да је путник превалио поноћни мрак и својим проширеним зеницама назрео беласање на истоку. А одатле до великог сунца над теменом још је дуг пут. Пожури да те смрт не постигне у том сумраку. Да бар умеш да речеш: има Неко, зора би зарудела над животом твојим.
Познај Створитеља свога, брате драги. То је важније од познања створења Његових. Не буди у друштву оних, на које се апостол жали говорећи: више поштоваше и послужите твари него Творцу (Рим. 1,25). Гле, Свевишњи уметник стоји покрај Својих дела. Ти си се сувише загледао у Његове уметничке творевине, које донекле отварају очи, а потом заслепљују. Зашто не приђеш Уметнику и не упознаш Га, и не представиш Му се? Христос је зато и дошао на земљу, да ти пружи руку и да те приведе. Ко не приђе ближе Уметнику у овоме свету, у Његовој пречудној радионици, не упозна Га, не представи Му се, и не поклони Му се, неће бити пуштен ни у двор Његов на небесима.
Ово ти пишем тек вративши се са једног погреба. Умро је један ваљан младић у Охриду. На самртном одру лице му је било светло, светлије него за живота. Живео је по вери и упокојио се у пуној вери. Сасвим млад, ама разуман. А ти си већ старији господин. Мир ти и милост од Бога.