МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
69. Писмо
Кашикару Маринку који пита:
Да ли је Господ укорео своју Мајку
 
На свадби у Кани нестало вина. Богородица виде госте зачуђене а домаћина постиђена. Побуђена милошћу и сажаљењем она се обрати Сину своме за помоћ или савет говорећи: немају вина. А Исус њој на то: што је мени и теби, жено? Ове речи Исусове теби се чине као укор, и ти због тога пишеш и питаш.
Није укор, није. Јер да је био укор, Богородица би то осетила у ономе часу јаче него ми данас. И да је осетила то као укор, заћутала би и не би више речи проговорила. Међутим, она је одмах рекла слугама: што год вам рече, учините.
Што је мени и теби, жено? Ово су речи просвећења а не укора. Господ хоће да Своју Мајку просвети а не да укори. Она је из сажаљивости мислила о нижој, телесној потреби присутних, а Он о вишој, духовној. Она је желела да све буде у реду и по обичају, и без ичијег ожалошћења или постиђења, а Он је желео да буди успаване и лечи оболеле душе људске. Он је сишао међу људе да водено биће наше претвори у вино, пепео у огањ. Богомајка, истина, хтела би да Син њен учини добро дело људима; али добро дело на које она помишља сасвим је малено. Он хоће да учини добро дело људима – у томе се срце Његово слаже са срцем Мајке Његове – али дело превелико, сразмерно Његовој величини и корисно свима коленима до краја света. За тренутну телесну потребу сватова могло се вино позајмити и у комшилуку. У тој земљи није оскудица у вину. Али није важно вино но чудо. Вино људи попију и забораве, а чудо се не заборавља. Вино као телесна потреба припада царству земље, док чудо као душевна потреба припада царству неба. Богородица је тренутно помислила на ово прво; Господ је мислио на ово друго. Видећи Видовити јасно, да су се мисли Његове Матере удаљиле од Његових мисли, Он хоће да је тргне из нижег царства и узведе у више. Зато јој говори благо: што је (заједничко) мени и теби, жено? Златоуст пише о том следеће: „Ово нису биле речи обличења матере но домостројства“, тј. стројења Царства Небеског како у души Богомајке тако и у душама свих који буду чули или читали ове речи. Сети се, како је Исус рекао сестри Лазаревој: Марто, Марто, бринеш се и трудиш о многоме, а само је једно на потребу. И ове речи нису речи укора но просвећења. Царство Небеско је изнад свега, и све људске бриге и трудове ваља управити ка томе царству.
Но зашто Господ рече: жено, а не: мајко? Да би у том часу јаче истакао разлику између мисли Његових и мисли њених. Јер да је рекао: мајко, ми не би толико обраћали пажње горњим речима нити би осетили разлику у мислима њиховим у том тренутку. Петру је морао дати много јачу лекцију рекавши му: иди од мене, сатано! јер не мислиш што је Божије него људско. А да му је рекао: иди од мене, Петре (или: човече)! Ни Петар ни ми не би запазили бездан, који је делио њега од Господа.
Да ли је Богородица разумела тада Сина свога, и да ли је примила поуку? Потпуно. Одмах је престала да саветује Саветодавца и упућује Путовођу, па се послушно и смерно вратила ка својој улози: да код људи припрема пут за Њега. Она се зато обраћа слугама и говори им: што год вам рече, учините. И кад су слуге учиниле све што им је Он рекао, тада је она заједно са свима у трепету душе очекивала неочекивано.
Да и ми послушамо Свету Богомајку, брате. Да учинимо све што нам је Син њен заповедио. То је у нашој власти. А кад све учинимо што је речено, да са трепетом очекујемо неочекивано. Наиме, да очекујемо чудо од Њега, чудо претварања телесног човека у духовног, земаљског у небеског – воде у вино.
Мир ти и радост од Господа.