МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
149. Писмо
Једном тутору: О свештенству
 
Слушао си неке јеретике где говоре: сви су хришћани свештеници; зато нам нису ни потребни нарочити свештеници. Јер свак ко је крштен, кроз крштење је постао свештеник. Према томе, сви хришћани, и мушки и женски, могу вршити све свештеничке послове, које сад врше одређени свештеници!
Знај, да је то велика заблуда. Иначе тако би се могло рећи као да су и сви хришћани апостоли. А ми знамо, да је Господ наш изабрао нарочите људе да буду апостоли. Од своје стране апостоли су рукополагали најпре ђаконе, потом свештенике и епископе, или старешине Цркве (Дап. 6, 6; 14, 23; 1 Тим. 3; 4, 14; 5, 17; 5, 22; Тит. 1, 5). Ово се јасно чита из Дела Апостолских и из посланица светог апостола Павла. И свети апостол Јаков тврди, да је старешинама – презвитерима – Цркве дата власт да врше свештенорадње. Читај у његовој посланици ове речи: болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње (Јак. 5, 14). Као што видиш, још од светих апостола Божијих потекла је таква уредба у Цркви, да се знају старешине, овлашћене Духом Светим, да врше тајне Божије и руководе крштени народ ка спасењу. Хвала Богу, те је тако! Јер да Промислом Божијим није тако уређено, него да је свак себе могао прогласити свештеником, настало би од почетка расуло у Хришћанству. Настало би расуло како у вери тако и поретку црквеном. И при таквом расулу зар би брод Цркве срећно пребродио 19 столећа као 19 бурних океана?
И према закону Старога Завета није могао свак бити свештеником него само онај ко је за то био одређен и посвећен. Но и тада су се јављали бунтовници, који су устајали против изабраних свештеника, и који су мимо закон, присвајали себи право на вршење свештеничке дужности. Тако читамо о Кореју, Датану, и Авирону, како се дигоше против Мојсеја и Арона вичући: доста нек вам је; сав овај народ – сви су свети, и међу њима је Господ; зашто се ви подижете над збором Господњим? (4 Мојс. 16, 3). Али се разгњеви Бог на њих, те их љуто казни: отворивши земља уста своја прождрије их, и тако сиђоше са свијем што имаху живи у Гроб и покри их земља и неста их из збора.
Јасно је, дакле, из оба завета, да није воља Божија, да сви верни буду у исто време и свештеници. Но има једно достојанство, више од свештеничког, које је понуђено свим верним, и које ако хоће могу сви достићи. То је светост. Апостоли називају све праве хришћане светима. Свети се уписују у календар, у књигу вечнога живота. Многим и многим сељацима и занатлијама није сметало да уђу у календар, у списак светитеља, иако нису били свештеници у земаљској цркви. А неким свештеницима, јеретицима и распусницима, није помогао свештенички чин, да не падну у ад вечних мука.
Мир ти и здравље од Господа.