МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА

284. Писмо
Писмо опет истоме о истој ствари

Христос није само Учитељ о циљу живота него и Вођ човечанства ка томе циљу. Зато се Он и вазнео на небеса, да покаже где је наш циљ. Јер где је Он, ту је и циљ. Он је Себе назвао Пастиром. Знају ли овце свој пут и свој циљ без пастира? Не знају. И чим се пастир од њих удаљи, оне се смуте и разбију. Постају потпуно бесловесне. А док је Пастир с њима, и докле оне иду за пастиром својим, изгледају словесне, тј. разумне, но не због своје словесности него због словесности пастиреве. У наше време многи су постали као бесловесно стадо, смућено и разбијено, и лутају тамо и овамо, не знајући куда иду ни како иду. Јер су изгубили из вида Вођу и Пастира свога. Тако су лутали сви незнабошци пре Христа. И блејећи лепили су се за земљу и за пашу земаљску. Прича се за Сибарите, који су живели у граду Сибарису у јужној Италији, како су живели бесциљним животом. Они су били чувени по свету због раскошног живота, због ваљања у свима пороцима. Код њих као да није било гесло философско: „граби дан“! него напротив: „граби ноћ“! Јер су више ноћу били будни и проводили се него дању. Они су се хвалили, да никада нису видели ни излазак ни залазак сунца. Петле су изгнали из града, да не кваре њихова ноћна весеља и све занатлије што куцају, лупају и стружу, да их не узнемирују дању на спавању. Притом су расписивали велике награде онима који измисле и саставе неко ново јело.
Пропали су. Наравно, пропали су за оба света, као сви бесциљни, као сви они којима је царство земаљско једино постојеће царство. Пропали су као Содом и Гомор, као Капернаум и Тир и Сидон; пропали су као бесловесно стадо без Пастира.