МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
287. Писмо
Учитељици Јани 3.: О молитви
 
Муж ти је безбожник, па ти је због тога сав живот отрован. Од безбоштва родила су се у њему сва могућа зла под небесима: растројен је, неморалан, срдит, немилосрдан, пакостан. Сам гад и јад. Ни човек ни животиња. Сенка од човека и сенка од животиње, којом управља неки тајанствени зли дух. Пати од културног лудила јер је из школе изнео као идеал: култура место Бога!
Не остаје ти друго, сестро моја, него да се молиш Ономе који једино може помоћи. Не помаже ништа, да питаш конгрес свих европских лекара, нити да позиваш у помоћ парламенте и научне академије, ни Друштво народа, ни сву војничку силу свих народа и земаља – ништа му неће помоћи. Луд ће остати луд, манијак – манијак, сенка – сенка. Једино му може помоћи његов Створитељ, то јест Онај коме је бедник непријатељ, коме је он, црв из орања, огласио рат. Једино га Он може спасити, ако Га ти умилостивиш твојим молитвама и жртвама.
– Шта славите? питао сам једну рођаку из Београда.
– Славимо светог Ђорђа и светог Луку.
– Зашто две славе?
– Свети Ђорђе нам је стара слава отаца наших. А светог Луку славимо што ми је мужа спасао од ропства. Јер кад су Аустријанци у време окупације одвели мога мужа у затвор, да га после интернирају, ја сам плачући пала на земљу и три сата молила се светом Луки – јер то је био Лучиндан – обећавајући да ћу га славити као и светог Ђорђа само ако ми се муж ослободи. Молила сам с надом кад није било наде ни за кога. И док сам ја још на молитви клечала, после три сата, мој муж је дошао кући ослобођен.
Видиш ли, да је жив Бог наш, и да помаже онима који Му се моле? Покушај и ти, с вером и надом.