МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
151. Писмо
Носачу Бранимиру И.: О Гал. 3, 27
 
Исповедаш, како налазиш велику утеху у читању Новог Завета и Псалама. „Да ми није тога, клонуо бих под теретом живота“. Тако пишеш. Но мучи те то што ниси у стању да схватиш све речи што читаш. На пример, не разумеш, шта је апостол Павле мислио кад је рекао: који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте? Ове речи се певају уместо Свјати Боже о великим празницима – јелици во Христа крестистесја, во Христа облекостесја. Ту исту мисао изражава апостол Павле у виду заповести говорећи: него се обуците у Господа Исуса Христа (Рим. 13, 14). Шта значи обући се у Христа?
Да би ово разумели, треба прво да знамо, да је овде реч о души. Душа је јестество просто, и у новорођенчета душа је нага исто онако као што му је и тело наго. Нагота телесна, с којом се рађамо, символ је наготе душевне којом прародитељ наш обнажи и себе и своје потомство преступом заповести Божије у Рају. Када се крстимо у име Христа, у Христа се душе наше облаче. Облаче се у оне невидљиве али стварне одеће, којим је и душа Христова била одевена. Јер као што је душа невидљива, тако је невидљиво и одело њено. Истина и правда, доброта и незлобност, кротост и милокрвност, чистота и побожност, богољубље и братољубље – то су одела душе, то гардероба њена. За телесног човека, који зна само за телесну, грубу одећу, све ово личи на ветар и дим. И телесном човеку ово је тешко доказивати. Но доказаће му се само по себи, кад му се душа одлучи од тела и уђе у невидљиво царство духова. Тада ће он видети, са ужасом и стидом, како је душа његова или нага или одевена у оне прљаве хаљине порока, које исти апостол набраја: у прождрљивост и пијанство, у разврат и бестидност, у свађу и завист (Рим. 13, 13). Апостол заповеда и крштенима, да свуку са себе ту прљаву одећу и да се обуку у Христа. Зашто то, кад знамо, да смо се крштењем једном већ обукли у Христа? Зато што смо се опет свукли; што смо одбацили царско одело царске деце и поново се обукли у дроње греховне. Но ако смо се крштењем једном обукли у Христа, па свукли – како опет да се у Христа обучемо? Не поновним крштењем – јер крштење је једно – него покајањем. Речено је, да је Бог „оставио покајање за спасење“. Ко се искрено застиди својих греховних дела, па се исповеди и покаје, тај се поново облачи у Христа. Докле год смо обучени у Христа, дотле смо синови Божији, по речи апостолској: ви сте сви синови Божији вјером у Христа Исуса (Гал. 3,26); чим пак обнажимо себе од Христове одеће, ми постајемо туђини Богу, прљави аргати и робови, али не више синови.
Из овога следује практично закључак, да сви ми, који ходимо ка царству светлости и вечног живота, дужни смо сваки дан пазити, у каквом се оделу налази душа наша. Нека нам као пример у томе послуже они, мушки и женске, који се посведневно облаче и преоблаче и намештају и удешавају и гиздају, да би телесно што лепши изгледали. С толиком бригом, и још већом, морамо ми пазити на одело душа својих. Они се гледају у огледалу; наше је огледало Исус Христос. Гле-дајући у Њега, најчистијег, најсветијег, најкраснијег Човека, ми сазнајемо какви смо. Зато чим приметимо на души својој неку дроњу или прљотину, треба одмах да се свлачимо, и у чистоту, светост и красоту Христову облачимо. Јер све што телесни чине за напредак и лепоту тела символ је онога што духовни треба да чине на духовном плану. Мир ти и напредак од Господа.