МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
103. Писмо
Удовици која пита: Да ли да иде у манастир
 
Да куда ћете? Тим пре што сте остали и без деце. Богата бојарка Меланија Римљанка, усаветовала је свога мужа, да се и он и она повуку у манастир, пошто су сахранили оба своја детета. Вама не сметају ни деца ни муж. Ви немате кога да саветујете до саму себе. Пођите, дакле, у име Бога живога!
Окусили сте брачни живот. Велите: разочарење! Зар само код Вас? Зар не и код стотине других, који од брака очекују више него од небеског Раја? Сада Ви говорите: доста брака! Никад више! Зар да поновим све преживљене горчине? Једна горчина од непрестане заузетости око тела и од телесног стида, друга горчина од потчињености безбожном и нечовечном мужу, трећа горчина од сталног страха за децом, рођеном и нерођеном, четврта горчина од смрти и деце и мужа. Апостол каже за жену, као прву преступницу закона Божијег, да ће се спасити рађањем дјеце, ако остане у вјери и љубави и у светињи с поштењем (1 Тим. 2, 15). Тај пут за Вас је окончан, и Ви не желите опет њим да ходите. Па добро, онда у име Божије пођите у манастир.
Као што папагај брзо искаже све што зна, потом кљује ко му се приближи, тако и сав световни живот брзо покаже све своје насладе, потом уједа и гризе без милости. Ви не желите, да још једном преживите папагајство варљивог светског живота. Ви нећете више да улазите у шарен брод у пристаништу, који привлачи шаренилом својим али убрзо се пушта на тешку буру. Лепо, ако као бродоломница желите други пут; ако мислите рецимо да останете права удовица: права удовица и усамљена нада се у Бога, и живи у молитвама и у мољењима ноћ и дан. А која живи у сладостима, жива је умрла (1 Тим. 5, 5). Имати сталну наду у Бога и непрестано се молити Богу дан и ноћ, то могу остварити и супрузи у браку, нарочито ако су једнодушни у побожности. То могу остварити у свету и удов човек и удова жена. Но наравно то је најлакше остварити у тишини манастирској. Зато у име Бога решите се и закуцајте на врата манастирска, попут Растка Немањића, царице Милице, кнегиње Ефимије и блажене Стојне Девичке.
У монаштву се даје завет савршене верности ка Христу. Управо монаштво је тајанствено обручење душе са Христом. Ту се и тело и душа одуховљавају и препорађају у једно ново биће, које Цар небески треба да прими за Своју невесту. Тајна је ово велика, говори ученик Христов, али не нека фантастична тајна но стварност, и то права небеска непроменљива стварност. У тој новој вези нема удовиштва, нити га може бити, осим ако душа људска не отпадне и не постане неверна. Авај, тада је удовиштво двоструко: и телесно и духовно. Тај духовни брак разликује се много од телесног брака. Јер телесни брак је само символ духовног брака. У телесном браку прво приступају радости па онда горчине, док у духовном прво горчине па радости. Ако, дакле, желите да окусите овај духовни брак, у коме љубав све више расте што дуже траје, онда шта да Вам саветујем него – у име Божије пођите у манастир. Благослов Божији нека Вас прати.