МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА

251. Писмо
Господину Павлу А.: О стражењу над благом

Пишете, како Вас је застидео један новокрштени Јеврејин својом силном вером и одважном одбраном хришћанске истине. У једноме друштву он је исказао толико нових опаски о Христу као Спаситељу света и пројавио толико узвишене и ватрене љубави према Господу, да сте сви били зачуђени. Били сте зачуђени отприлике као она Црнкиња са великим ђерданом дијаманата око врата, кад су јој неки Европљани понудили читаво имање за њен ђердан, који је она ценила мало више од обичног камења. Заиста, тако се и многи хришћани ките божанским благом хришћанске вере, а не познају вредност тога блага. По лености дуготрајне навике они су почели гледати на Христову веру као на обично земаљско камење. Због тога је Господ толико пута понављао заповест Својим следбеницима: стражите! стражите, да не паднете у напаст! А има ли теже напасти него када се један хришћанин толико олени, да престане мислити о својој животворној и чудесној вери, о циљу који она открива, о животу који она обећава, о путу који она указује, о царству небеском које она проповеда? Треба да дође неки нови хришћанин, да га истргне из његове обамрлости и тупости. А нови хришћанин – ако се није крстио због женидбе или власти и почасти – долази у истини као неко ободрење, као неко освежење, и – застиђење. Прича се за франачког краља Кловиса, да кад је слушао о мучењима Христа од стране Јевреја узвикнуо је: “О да сам ја био тамо с мојим Франкима, ја бих се љуто осветио за све неправде према Њему!” Ако овде оставимо на страну освету, остаје жарка љубав једног новог хришћанина према Спаситељу своме.
Но и стари хришћани могу постати нови, ако почну стражити, ако почну ценити неоцењиво благо своје вере, ако се извуку испод тупе навике неосетљивости. Непрестано стражење над најскупљим благом својим, непрестано дивљење, обнављање, преображавање и васкрсавање – то је спасоносни пропис јеванђелски. Но пре свега, стражење над благом своје вере, и чување истог од крадљиваца, од којих смо ми први – кроз незнање и неосетљивост.

3 Comments

  1. Нисам разумео зашто Свети владика каже ,,три лица, једна личност“. Мислим да сам наилазио да се каже да су Три Личности тј. да су каже и Лица и Личности или Три Божанске Ипостаси тј. да је један Бог у Три Ипостаси. Не знам да ли се варам да би лице било превод грчке речи просопон, а да се реч ипостас често преводи као личност иако то можда није изворно значење речи, али мислим да је дато то значење тој речи и да се тако користи. Можете објаснити да ли неко прави грешку и какву иако не у чему је разлика?

    Лош студент богословља

  2. Gospode oprosti grijehe nasih predaka , mase grijehe i smiluj se svima nama.Amin

  3. Predivno i mudro