МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
236. Писмо
Младом свештенику о највећем друштву
 
Не бој се, ниси сам. Сам је онај ко не зна за Бога, па ма сви људи друговали са њим. Такав ће и у најмногобројнијем друштву говорити – као и сад што неки говоре; досадно ми је; не знам куда ћу сам са собом! све ми је страшно досадно! То су душе испражњене од Бога, – љуске без језгра, пепео без огња. А ти ниси сам, јер стојиш уз Господа, и Господ је уза те. Чуј како је и велики Павле, апостол васељенски, био једном остављен од свију, па како он говори: Нико, вели, не оста са мном, него ме сви оставише; али Господ би са мном и оснажи ме. Па онда погледај какву живу наду има он у живога Господа. И избавиће ме Господ од свакога зла дјела и спасти за Царство своје небеско (2 Тим. 4, 16-18). Видиш ли, како је светло мислио и говорио слуга Христов Павле у оне почетне дане, кад у целом свету није било још ниједне зидане цркве, ниједног хришћанског владара! А данас је сва земља украшена храмовима хришћанским, и хришћани се броје на стотине милиона.
Не тугуј, дакле, због осамљености у том вашем месту. Ако се осећаш као у пустињи, како и пишеш, знај да су се многи и многи у пустињи спасли. Но сви ови пустињаци Божији узвисивали су се до у превелико друштво Бога и ангела Божијих. Иначе не би они могли поднети пустињу. Било их је, који по педесет година нису видели лица човечјег, па ипак нису говорили: осамљени смо! досадно нам је! Јер је Бог био с њима, и они с Богом. Може се без свега и свакога – само не без Бога. То је њихово сведочанство, које су оставили Цркви као неки капитал свој. Не зна се међутим, да је икада неки безбожник проживео педесет година у потпуној самоћи, у пустињи. То није забележено у историји рода људског. То безбожник није у стању. Гле, њему је досадно и у друштву људи, а убитачно досадно – чак и немогуће – ван људи. Он тражи људе, да би их жаокама свога безбоштва уједао, и хранио себе њиховим болом. А у пустињи кога би он уједао осим самог себе? И чијим би се болом хранио до својим?
Зато узлетај мислима непрестано у висину духовну, где станује Онај, који је сам веће и милије друштво од свакога друштва на земљи. Њему служи, с Њим се дружи; Њему кади, Њим се слади; Њему говори, о Њему збори; Њега љуби, и љуби и љуби – свим срцем, свом снагом, свим умом својим. И због твоје љубави Он ће наћи начина, да твојим суседима отвори очи и срца и духне у њих живу веру у Себе, сличну твојој вери. Тад ће у вашем месту певати славу Божију не један солист, као сада, него један хор. Мир ти и здравље од Господа.