МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА

57. Писмо
Деловођи Браниславу Н. који пита:
Је ли добра изненадна смрт

Слушао си, пишеш, како неки говоре, да желе изненадну смрт. Кад већ смрт мора доћи, нека дође изненадно и учини крај овоме животу. Боље тако него да се болешћу мучимо и да друге мучимо. Очекивана смрт је страшна а неочекивана није ништа. У вашем селу кола су прегазила једну жену на мртво. То је дало повода разним разговорима. Неки су тврдили да је таква смрт најбоља. Један се изразио о смрти овако: “нека дође, само нека не глође!” Зато ти пишеш и тражиш објашњење.
Не треба желети изненадну смрт, али бити приправан за смрт у свако доба. Тако нас учи црква. Постоје прописане молитве Богу, да нас сачува од разних беда, у које је убројана и смрт изненадна. Но Онај у чијој је власти живот и смрт дејствује према Свом светом промислу све на корист људских душа, било оних које узима, било оних које оставља још у свету. Он удара изненадном смрћу понекад грешнике, а понекад -премда ретко – и праведнике. Не читамо ли у Старом Завету, како је Бог казнио изненадном смрћу синове Аронове за самовољно кађење, као и побуњенике против Мојсеја (3 Мојс. 10; 4 Мојс. 16)? Ананије и Сапфира пали су одједном мртви кад су слагали апостоле. Многи мучитељи хришћана умртвљени су изненадном смрћу, како читамо у животописима мученика Христових. – Али понекад се догађало, да и праведник умре изненадном смрћу, премда сасвим ретко. Тако, догодило се светом Атанасију Атонском, да кад је једном нешто зидао, падне зид и убије њега и неколико монаха са њим.
Шаљући изненадну смрт на грешнике Бог постиже две сврхе: убијене грешнике тиме кажњава а преостале застрашује да не греше. Као што се догодило по изненадној смрти Ананије и Сапфире: уђе велики страх у сву цркву и у све који чуше ово. А кад се људи сувише поуздају у једнога праведника и почну га помало и обожавати, као у случају светог Атанасија, Бог узима душу праведника изненадно, да покаже људима, да је само Он – Бог, и да нема Бога осим Њега. У свим пак случајевима изненадне смрти поука преосталим у телу очигледна је, наиме: да сви треба да мисле о својој смрти и да непрестано спремају своје душе – покајањем, молитвом и милостињом – за скори излазак из овога света.
Прича се за чувеног Валамског старца Никиту (+ 1907), да се много плашио изненадне смрти, и стално се Богу молио, да му пред смрт пошаље болест, што тежу и дужу, како би, вели: “трпљењем болести бар мало умилостивио праведног Судију, који ако хоће може то мени урачунати место добрих дела, којих ја немам”. Неко други лежећи на самртној постељи тешио је своје пријатеље говорећи: “девет месеци мучио сам се да уђем у овај свет, зар је много девет месеци да се мучим да изађем из њега?”
И заиста предсмртна је болест од велике важности. Она је многим грешницима донела вечно спасење. На хиљаде њих сазнали су за Бога и за душу своју тек у предсмртној болести. Па сазнавши за те две велике стварности, које су целог свог живота заборављали, горко су се покајали, свој неразумни живот оплакали, причестили се, и тако својим сузама и Христовом крвљу очишћени удостојили се ући у светле небеске дворе. Јасно је, дакле, да боловање пред смрт долази од милости Божије. Не мари ништа, ако се наши сродници и пријатељи намуче око нас при нашој самртној болести. То је опет само за њихово добро. Том услугом они задужују Створитеља људи, који ће им то стоструко платити.
Мир ти од Бога и благослов.