МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
49. Писмо
Новинару И. Т. који пита: О спаљивању мртваца
 
Питате ме, зашто хришћанска црква негодује на спаљивање мртваца? Прво због тога што она то сматра насиљем. Срби се и дан данас грозе над неделом Синан-паше, који је спалио мртво тело светог Саве на Врачару. Спаљују ли људи мртве коње и псе и мачке и мајмуне? Ја нисам чуо. Чуо сам и видео сам, да их закопавају. Зашто би се онда чинило насиље над мртвим телима људи, господара свих животиња на земљи? Не би ли једно спалиште за цркнуте животиње, нарочито по великим градовима, било куд и камо оправданије од спалишта за људе?
Даље и због тога што је тај пагански и варварски обичај потиснут из Европе хришћанском културом пре близу две хиљаде година. Ко жели да га обнови, не жели ништа ни културно, ни модерно, ни ново, него једну давно преживљену старудију. У Енглеској, која се тешко може назвати некултурном, врло је непопуларна ова врста неопаганизма. Да Вам испричам један случај. У време Рата поремети памећу један познати Југословенин. Питан пред смрт он изјави, да му је једина жеља, да се мртав спали. У означени дан нашла се наша мала југословенска колонија окупљена код спалишта на Голдерс Грину. Кад је мртво тело гурнуто у зажарену пећ, ми смо се стресли од језе. Потом су нас позвали на супротну страну пећи, да сачекамо „четврт часа“ и да видимо свога земљака у виду пепела. Чекали смо више од сата. Чудили смо се што се огањ тако дуго мучи око нашег покојника. И почнемо питати ложача. Он се извињаваше тиме, што је пећ била сасвим охлађена. „То се, вели, не загрева сваки дан, јер се ретко ко даје драговољно сажећи“. Чувши ово ми се разиђемо не могући сачекати крај крају нашег земљака. А треба да знате, да у Лондону умире дневно више од хиљаду људских бића. – У Америци ја сам видео гробове великих председника Вилсона, Рузвелта, Линколна и многих другим знаменитих личности. Нико од њих није сажежен. Утолико више чудило би ме, шта ће међу потомцима светог Саве једномишљеници Синан-паше!
Причао нам један персијски адвокат, како је њихов поступак са мртвацима „најразумнији у свету“. Наиме, они, персијски огњепоклоници, мада се клањају огњу као божанству, не спаљује своје умрле него их полажу на земљу као на трпезу птицама. Гробље њихово ограђено је високим зидовима, на којима куњајући чекају јата орлушина. Гробари уносе мртваца у гробље нага, покривена само крпом платна, спуштају га на земљу, и брзо се удаљују. Тада орлушине жустро крећу на свој посао. И за неколико часова од мртвог тела људског преостају само голе кости, које нити ко дира нити сахрањује. Персијска је, вели, логика ово: „ми смо се живи хранили животињама, право је да мртви нахранимо животиње“. – Чудили смо се томе, но нисмо могли наћи да је та логика слабија од логике оних који хоће да огњем уништавају људска тела.
Али нашто од решених питања правити поново питање? Ако будемо хтели себи задавати непотребне бриге, можемо се једног дана почети мучити и питањем: да ли да убијамо престареле људе и жене као што чине нека примитивна племена? И да стварамо друштва и да пропагирамо ту „идеју“!
И, најзад, с каквим разумом војевати против гробаља нарочито у овој земљи, где гробља служе као понос народни, као извор надахнућа, и, ако хоћете, као тапије државе?
Мир Вам и здравље од Бога.