МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА
 
76. Писмо
Човеку који се жали да не верује у Бога
 
Какав си грех учинио да те снађе та несрећа изнад свих несрећа? Да пресечеш везу са извором живота и дародавцем разума? Да одрекнеш Онога, чије је вечно биће очигледније од нашег тренутног бића и чијим се постојањем једино може утврдити и наше постојање?
Бог се не скрива од човека. Човек грешан скрива се од Бога; скрива и скрива све док Га сасвим не изгуби из вида. Као што стоји написано за прародитеље људске кад згрешише: и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. Како тада тако и сада. Кад год човек учини тежак грех, он се крије од Бога за леђа природе. И губи се међу тварима, губи се међу дрвећем и камењем и животињама као тобожњим својим рођацима, тоне у сенку природе. И као што се говори о помрачењу сунца у случају када месец заклони овога светлог цара природе, тако би се могло говорити о „помрачењу Бога“, Сунца правде, од стране оних који су природом заклонили од својих очију Створитеља природе. Но то је само наш људски начин говора. Јер помрачење сунца не значи, да је сунце изгубило светлост своју него само да је нечим та светлост заклоњена од наших очију. Исто тако и помрачење Бога не значи, да се Бог уопште изгубио и да Га нема више, него да је нешто стало између Бога и човека и заклонило Бога од човекова разума. То нешто јесте грех човеков.
Није природа крива, ако безбожник њу обожава. Она се сва противи богоодрицању, и смртно мрзи и прогони богоодрицатеље и своје обожаваоце. Природа сва, од великог сунца до сићушног атома једногласно и хармонично сведочи о бићу и дејству Створитеља свога. Стари Мисирци су обожавали све твари, а изнад свега некаквог црног вола, званог апис. Према једној легенди дошао неки фараон да принесе жртву апису. Но кад се он клањао пред тим назови богом, сподобије га во роговима и одбаци далеко од себе. – Сад видим да си во а не Бог! узвикне фараон љутито. На то му апис одговори: то сам и хтео да видиш! и да се од сад клањаш Ономе који је створио и мене и тебе.
Ти говориш: тешко ми веровати док не видим! Но чиме желиш да видиш: оком или духом? Ако ли оком телесним, онда би Онај који је већи од васионе морао да се смањи и стане у твој ограничени видокруг. Видиш ли ти свој разум очима? Међутим, наљутио би се, кад би ти неко рекао, да не верује да ти имаш разума док га не би очима видео. Ако ли пак духом желиш да видиш Бога, онда Га можеш видети, јер је дух човечји пространији од васионе, и јер и Бог је дух. Само дух твој треба да је чист, пошто је једино чистима обећано да ће видети Бога.
Бежи што пре из те таме, која ти се као паук завукла у душу. Кад је Адам згрешио, он је побегао испред Бога. Но милостиви Створитељ није побегао од створења Свога него Он се приближио и викнуо Адама: Адаме, гдје си? И тебе Он виче, сасвим из близа, зар не чујеш: Благоје, гдје си? Окрени лице своје ка светлости, сине светлости. Отац светлости позива те с пламеном љубављу. Чуј и знај: нико се у твом роду и народу није прославио изузев прославитеља Бога.
Од Господа ти милост и здравље.