МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА

248. Писмо
Једном Подрињцу: О сијању праведника

Дошао вам неки побожан човек одонуд од Рудника. Почео говорити народу чудне речи о великој милости Божијој и о упорности грешника. Сузе су му квасиле образе кад је говорио, како су људи огрубели и заслепели, те не виде како је велика милост Божија према грешном свету. Једни су га питали ово, други оно, а ти си га само гледао. Гледао си лице његово и ниси се могао наситити гледања. Видео си некакво тајанствено сијање на лицу његову. Прича се нешто слично из живота светог Антонија Великог. Три знаменита човека из града посећивали су Антонија сваке године. Двојица су стављали многа питања, и Антоније им је одговарао. А трећи га није ништа питао, него је само гледао ћутке у лице његово. Најзад рече му Антоније: „како то да ти толико пута к мени долазиш, а никад ништа не питаш?“ На то одговори онај човек: „За мене је доста, оче, само да те гледам“.
Тако су славна и привлачна лица праведника. Кад су Јевреји каменовали светог Стевана, погледаше сви и видјеше лице његово као лице анђела (Дап. 6, 15). Слично бива лице и свих оних који с Богом разговарају. Мојсеј је морао застирати своје лице покривалом пред својим народом, јер се не могаше од светлине гледати у лице његово (2 Мојс. 34, 30). А шта би тек рекли о светлости лица Христова? По предању неки сликар Ананије из Едесе беше послат од цара Авгара да наслика лице Христово на платну. Ананије се много трудио да ухвати лик Спаситељев и сложи у бојама. Али никако му то није полазило за руком због неке чудесне светлости, која се преливала на лицу Господа. Шта можемо рећи, дакле, о тој светлости, којом се сијају лица праведника? То је светлост од духа што светли кроз тело, светлост небеска на физичком плану, предображење оне светлости којом ће праведници засијати као сунце у Царству Христовом.
Ту светлост желимо и теби и свој браћи око тебе.