МИСИОНАРСКА ПИСМА

50. Писмо
Кафеџији С. Б. који је имао да бира између самоубиства и просјаштва

Пишеш, да ти је све имање продато за дугове. Кад си се нашао на улици без игде ичега, упутио си се ноћу на гробље да извршиш самоубиство. Настало је колебање, премишљање. Сатрвен самомучењем легао си на гроб својих родитеља и – заспао. На сну ти се јавила мајка, која ти је припретила говорећи, да у Царству Божијем има пуно оних који су били просјаци на земљи, али ни једног који је сам себи свесно живот одузео. Тај сан те је спасао од самоубиства. Управо твоја мила мајка спасла те је по Божијем промислу. Почео си да просиш и од прошње живиш. Па питаш, да ли тиме газиш закон Божији?
Охрабри се, сине човечији! Бог је заповедио: не укради! али није заповедио: не проси! Прошња без крајње нужде је крађа, али прошња у твоме случају није крађа. Војвода цара Јустинијана, славни Велизар, у старости је остао без имања, без пријатеља и без очију. Седео је слеп на капији престонице и просио за хлеб. Као хришћанин није смео ни помислити на самоубиство. Јер као што је живот бољи од смрти, тако је бољи просјак од самоубице.
Велиш, стид те изеде и туга ти кости сасуши? Стојиш ноћу пред негда својом кафаном и тражиш милостињу од оних који излазе и улазе. Сећаш се, да си ти недавно био господар те кафане, а сада не смеш да ступиш у њу ни као гост. И очи су ти поцрвенеле од плача и ридања. О, добри човече, утеши се! Анђели Божији нису далеко од тебе. Што плачеш за кафаном? Ниси ли чуо за једну кафану на крају Београда, која се звала „Чија л’ није била, чија л’ бити неће“? Заиста, велики је философ био онај ко је исписао те речи. Јер то важи за све кафане, за све куће, и куле и палате у свету. Чије л’ нису биле, чије л’ бити неће?
Шта си изгубио? Оно што није било твоје кад си се родио, није ни сада твоје. Био си газда, сад си сиромах. То није губитак. Губитак је, кад је неко био човек па постао звер. А ти си био човек и остао човек. Потписивао си менице неким својим „угледним“ гостима, и због тога је твоја кафана постала туђа. Сада кроз прозор гледаш како се исти они у кафани смеју као и раније, док се ти на улици обливаш сузама и покриваш стидом. Не бој се, има правде Божије. Они ће одговарати за своје недело. Кад они пођу да изврше самоубиство, ко зна, да ли ће праведни Бог дозволити њиховим мајкама да им се јаве из онога света и задрже их од злочина? Не завиди им нимало на срећи. Јер им не знаш крај. Један стари грчки мудрац рекао је: „Не називај ниједног човека срећним пре него му видиш крај!“
Тешко ти је бити просјаком? Но, нисмо ли сви просјаци? Не зависимо ли сви свакога дана и свакога часа од милости Онога који нам даје живот и за живот? Ти и сад имаш важну мисију у свету: опомињеш људе да се сете Бога и душе, и да буду милостиви. Приморан да живиш у ћутању, удубљуј се у душу своју и молитвено разговарај с Богом. Живот просјачки потребује више јунаштва него газдашки. Злато и сребро испитује се огњем, а човек понижењем (Сирах. 2, 5). Но, ти си се већ показао јунаком чим си победио црну мисао на самоубиство. То је победа над духом очајања. После те победе свака друга биће ти лакша. Господ је близу тебе.
Мир ти и утеха од Господа.