МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА

89. Писмо
Једној сиротици која пита:
Зашто се у Јеванђељу не говори о срећи

Како да се не говори, честита душо? О чему се у Јеванђељу говори више него о срећи људи? Мени изгледа, да би се Јеванђеље могло назвати: Књига Среће; наука Христова – наука о срећи. Тебе је свакако збунило то што се у Јеванђељу не спомиње изричито сама реч срећа. Но место те речи употребљују се друге речи, као: блаженство, радост, весеље, рај, спасење, вечни живот. Нарочито реч блаженство означава срећу у најбољем смислу. Кад ово знаш, онда прочитај поново Господњу беседу о блаженим (Мт. 5). Прва наука коју је Христос објавио свету, била је наука о срећи. Ту науку Православна црква понавља људима увек на почетку Литургије песмом Блажени. По науци Христовој блажени или срећни су они:
који су скрушена духа пред Богом, јер је њихово царство небеско;
који плачем квасе молитве своје, јер ће се утешити непролазном утехом;
који су кротки и незлобни као јагањци, јер ће наследити земљу живих;
који су гладни и жедни правде Божије, јер ће се наситити небеском правдом;
који су милостиви срцем и руком, јер ће их рука Господња помиловати;
који су чиста срца, јер ће видети Цара Оца свога небеског;
који су гоњени због правде од демона и од људи, јер ће царство вечне правде бити њихово;
који су срамоћени и клеветани ради Христа, јер ће се радовати и веселити у домовини ангелa;
уз ове још су срећни и они:
који верују Спаситељу своме, јер ће бити спасени;
који пламте љубављу према Створитељу и створењима Његовим, јер ће се увенчати славом бесмртном;
који жртвују живот земаљски, јер ће добити живот вечни.
Ово је права и неварљива срећа, коју је Господ наш открио и јавио роду људском. За ову и овакву срећу жртвовали су цареви своје круне, богаташи своја богатства, мученици своје животе – тако лако као што дрвеће у јесен одбацује своје лишће. Но ко није макар мало окусио од ове среће тешко може да жртвује за њу и малу воштану свећу.
А ти, сиротице Божија, не очајавај за своју срећу. Остала си сама самохрана, без пријатеља и рођака; врата земаљске среће за тебе су затворена. Тако пишеш, више сузама него мастилом. Но зар не помишљаш, да је то све промислом Оца твог небеског, да би се ти окренула ка вратима вечне среће? Бог често, баш често, затвара пред људима врата варљиве среће, али врата праве среће Он држи увек отворена пред свима и за све, који само пожеле ући. Уђи и ти, кћери Христова. Кад се само надвириш на та врата, опазићеш царство срећних, отаџбину блажених. Сагледаћеш небеса пуна угодника и праведника Божијих, који на земљи окусише срећу Христову а на небесима продужише да је пију препуним путиром. Кад то све осетиш и духом погледаш, нећеш ни за тренут бити сама и самохрана. Јер ћеш безбројну породицу Божију на небесима моћи назвати својом браћом, и сестрама, и рођацима, и пријатељима.
Радуј се и весели се Господом.