МИСИОНАРСКА ПИСМА

МИСИОНАРСКА ПИСМА

167. Писмо
Једном Славенофилу: О глади у „Рају“

Чудите се, како је то завладала преужасна глад у данашњој Русији. Таква глад – да чак и у бедној Аустрији милосрдни људи скупљају милостињу за хлеб гладној Русији! Како да нема хлеба у безбожничком Рају, где је хлеб телесни уздигнут као божанство изнад сваког божанства, и где је све жртвовано само телу и хлебу за тело? Гле, безверници руски жртвовали су хлебу и Бога, и Христа Божијега, и цркву, и сваку веру, и душу, и Царство Небеско, и десетину хиљада цркава и манастира, и стотину хиљада свештеника, монаха и инокиња, и милионе људи аристократског и средњег сталежа! Све што се није смело жртвовати хлебу, жртвовано је: све што се могло претворити у хлеб, претворено је, па ипак – хлеба нема!
Огромни континент од Пољске до Јапана претворен је у фабрику хлеба, и – хлеба нема.
Стотину милиона људских снага упрегнуто је, да непрестано ради на производњи хлеба, и – хлеба нема.
Сав разум људски, сва теглећа стока, све челичне маши-не напрегнуто су работале, да извуку из земље онај пепео, што се хлебом зове, да би напунили црева људска, па ипак – црева људска певају тужну песму глади и празнине.
Шта то значи?
То значи да нису људи господари хлеба но Створитељ света.
Значи, да су истините речи Христове, да Створитељ даје људима хлеб у изобиљу, кад се хлеб иште од Њега не као нешто главно него као нешто узгредно. Иштите најпре Царства Божијега и правде његове, а остало све ће вам се додати. Тако је заповедио људима Господар духа и Господар хлеба.
Кад животиње ишту хлеб као прво и главно, даје им се јер су животиње. Кад људи ишту хлеб као прво и главно, не даје им се, да би сазнали да су људи а не животиње.
Шта помаже орати тракторима и сејати из аероплана, кад су сунце и облаци у туђим рукама? Уистину, шта користи узорати и посејати цео један огроман свет за шест дана, кад човек нема власти да заповеди – ни семену да проклија, ни земљи да га изнесе, ни црвима да га не поједу, ни сунцу да га не спали, ни облаку да га напоји, ни води да га не потопи?
Русија је богата земља, но Мисир још богатија. Па је у богатом Мисиру давила људе глад за седам година. Због чега? Не због људског нерада и неумешности – далеко од тога, људи су одувек знали добро обрађивати земљу – него због фараоновог противљења Свевишњем, који држи у својој власти и земљу и сунце и дажд и семе и црве и све бубиње. У то време један богојажљив човек, Јосиф, у име Господње спасао је Мисир од потпуне погибије од глади. И нашој браћи у Русији спас је од глади не у челику, ни у пари, ни у точковима, нити у ма каквој људској хитрини и направи – него једино и искључиво у Богу. А то спасење послаће Свевишњи само кроз оне људе и због оних људи, који се буду Њега бојали.