Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Греховне сласти

 

Искуство, свеопште искуство рода људског сведочи: сви су људи „синови противљења“, јер сви живе у гресима и преступима. Тросунчани апостол убраја и себе у њих, и изјављује: у преступима „и ми сви живесмо негда по жељама тела свога, чинећи вољу тела и помисли, и бејасмо по природи деца гњева, као и остали“[1]. — А ми људи живимо у гресима и преступима? Када живимо „по жељама тела свога“. А шта су жеље тела? Сласти греховне. Мада саздано Богом безгрешно и свето, тело је својим добровољним и упорним сластољубљем греховним претворило сласти греховне у нешто своје, у вољу своју, у хтење своје, у живот свој, у логику своју. У разум свој, у радост своју, у циљ свој, у смисао своју. Греховне сласти, а преко њих греси, постали су у нама воља наша, воља и тела нашег, воља и разума нашег, што христоносни апостол и тврди говорећи: да ми живимо У гресима и преступима „творећи воље тела и помисли — τα νίελήματα της оαρκός και των διανοιών“. „Творећи вољу тела, ми грешимо телесно; а творећи вољу разума, ми грешимо духовно — ψυχικώς“.[2] Као нека жива сила, грех се разлива по целом бићу људском: по души, по разуму, по срцу, по вољи, по телу, и учествује у свему што човек мисли, осећа, хоће, жели, ради. Хтео или не, грехољубив човек: кад мисли — у многоме грехом мисли; кад осећа — у многоме грехом осећа; кад хоће — у многоме грехом хоће; кад ради — у многоме грехом ради[3]. Грех се толико сродио са људском природом, толико постао за њу природан, иако није њене суштине, да су сви људи — „по природи деца гњева“.[4] „Деца гњева“: стално се гњеве на све што није грех или греховна сласт; стално се гњеве на све што је Божје. То су у ствари рођена браћа „синова противљења“: сви се они и гњеве на Бога и све што је Божје, и противе Богу и свему Божјем. Деца греха су „деца гњева“. Јер једино на шта се Бог гњеви у људима јесте грех[5]. Α гњев Божји на грех, преноси се и на људе када они упорно изједначују себе са грехом и добровољно остају деца греха — „деца гњева“[6], „синови противљења“[7]. Живећи у гресима, ми у ствари мртвујемо далеко од Бога, у своме малом земаљском паклу, али који има све одлике и ознаке вечнога пакла, и у коме је кроз све наше сласти и страсти врховни, мада невидљиви, владар и господар — ђаво и црни анђели његови.

„Али Бог који је богат у милости, због превелике љубави своје коју има к нама, и нас, који бејасмо мртви у гресима, оживе са Христом — благодаћу сте опасени —, и с Њим васкрсе и посади на небесима у Христу Исусу“[8]. — Само је превелика љубав Божја к нама, обићена и оличена у Богочовечанском телу Христовом, Цркви, узрок нашег оживљења из мртвих Христом, нашег вазнесења на небо Христом, нашег живљења у Христу изнад свих Херувима и Серафима. Ту нема никаквих заслуга наших; ту смо ми поплављени безобалним океаном свемилости Божје; заиста смо спасени благодаћу, која и дише, и живи, и постоји свемилошћу Свемилостивога. Мртви у гресима, ми никада не бисмо могли сами себе ни оживети, ни васкрснути, ни узнети на небо, ни живети и вечновати у надхерувимској божанској слави. Све је то дело безграничне љубави Божје према нама у Христу Исусу, дело безграничног човекољубља Божјег.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Еф. 2, 3.

[2] Икуменије, тамо, ad loc; col. 1189 В.

[3] Ср. Рм. 7, 14—20; Кол. 3, 7

[4] Еф. 2, 3.

[5] Ср. Рм. 1, 18.

[6] Ср. Рм. 2, 8—9; Кол. 3, 6.

[7] Еф. 5, 6.

[8] Еф. 2, 4—6.

 

2 коментар(а)

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома