Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Новозаветни гносеолошки принцип

 

Ум људски, ума каквој својој људској датости и стварности; разум људски, у ма каквој људској датости и стварности, не може много ни захватити, а камоли обухватити безграничне стварности Богочовечанског домостроја спасења, који је сав у тајанственом Богочовечанском телу Цркве Христове. Ту је све сама тајна до тајне, и свака од њих неизмерно и несагледно превазилази сваки ум и разум људски. А те свете и божанске тајне Богочовечанског домостроја спасења и Његовог богочовечанског тела Цркве, све су саткане од божанске љубави Христове, бескрајне и безграничне на свима тачкама њенога бића. Та божанска, та богочовечанска љубав је увек и у свему надумна, недокучљива и несагледна. Од ње се биће људско растапа у безброј умилења и расипа у безброј „Осана“. Та је љубав у исто време и врело истинског божанског, богочовечанског сазнања и знања. Отуда и искључиво новозаветни гносеолошки принцип: Који љуби Бога, тај зна Бога[1]: зна Бога надумним, надразумним знањем, знањем у коме учествује сав наш унутрашњи, боголики и богочежњиви човек. А ту љубав човек добија и развија у себи до неслућених размера само живећи у Цркви „са свима светима“ кроз свете тајне и свете врлине. Јер таквим благодатнобогочовечанским животом он исцељује од грехољубља и страсти душу и ум и срце, оздрављује их божанским здрављем, те они, оздрављени Христом, постају способни за истинско богопознање и за истинско знање надприродног и надумног.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 1 Јн. 4, 7—8.

 

2 коментар(а)

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома