НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Својства Цркве

 

Апостолност Цркве

Васељенски Сабор

 

Апостолност је саборна богочовечанска светиња Цркве Христове; сва је свуда у свему што сачињава богочовечанско тело Цркве, и свима својим богочовечанским силама присутна у васцелом животу небоземног бића Цркве. Без ње — Црква се Христова ни замислити не може. У богочовечанском телу Цркве и јединство Цркве је апостолско, и светост апостолска, и саборност апостолска. Четири својства Цркве су једносушна међу собом; свако је у свима, и сви у свакоме. То нам сведочи свим бићем својим и сама природа богочовечанске вере Христове, нарочито кроз Свете Васељенске Саборе.

Свети Оци Tpeћeг Васељенског Сабора, по прочитању Символа Вере, доносе овакву одлуку: Не дозволити никоме да исповеда, или пише и саставља другу веру осим прописане од светих Отаца, сабраних Духом Светим у Никеји; а ко се дрзне или састављати нову веру, или исповедати, или предлагати; такви, ако су епископи и клирици, да буду одлучени — епископ од епископства, клирици од клира, а мирјани да буду подвргнути анатеми.[1] Истина није сакривена, веле исти свети Оци, ни за кога од оних који су навикли расуђивати православно.[2] Сви који имају непокварен ум старају се следити мишљења светих Отаца, јер су и сами Оци, напуњујући ум свој апостолским и еванђелским Предањем, постали светила свету.[3] Држећи се у свему црквеног поретка. Свети Васељенски Сабор (Tpећи) свргнуо је Несторија.[4] Свети Оци Трећег Васељенског Сабора изјављују: У свему следимо мишљења светих Отаца, да не бисмо скренули с пута ни у ономе што је најмање. Ми ни у ком случају не можемо трпети да ико потреса веру или Символ Вере. И нипошто не дозвољавамо ни себи, нити икоме другоме, да промени макар једну реч у Символу, или измени само један слог, сећајући се речи: Не помичи вечне међе, које су поставили Оци твоји.[5] Јер су говорили не они него сам Дух Бога и Оца.[6] Отступити од правилности светих догмата није ништа друго него очигледно — заспати на смрт.[7] Од такве правилности отступамо када не следујемо Богонадахнутим Писмима и светим Апостолима, а заносимо се или предрасудама, или усрђем и наклоношћу према онима који држе неправу веру, и тиме раслабљујемо силу нашега ума и наносимо, пре свега, штету својим душама. Стога је потребно своју веру довести у склад са вером светих Отаца Никејских, тих следбеника светих Апостола. Јер, на њиховом Сабору је заседао сам Господ Христос, који је рекао: Где су два или три сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима.[8] Нема cумње, Господ Христос је председавао на овом Светом Васељенском Сабору. Јер на њему је постављен чврст и неразорив темељ светог и беспрекорног исповедања вере, темељ који се распростро на сву васељену. Ту веру, изложену и опредељену на Никејском Сабору, свето су сачували потоњи свети Оци и пастири и светила Цркве и опитни стројитељи тајни.[9]

Свето апостолско Предање у васцелости својој увек је присутно у свакој садашњици Цркве Христове кроз све векове. У ствари, Црква и мисли, и живи, и бесмртује Предањем. Сведоци су тога свети Оци. Мисли светих Отаца су увек на богочовечанском путу светог апостолског Предања, на којем су тако чести извори живе воде, извори вечнога живота.[10] Свети Оци Четвртог Васељенског Сабора изјављују: „Ми расуђујемо по Предању Отаца“.[11] Образлажући своје одлуке ο догматима вере, исти Оци благовесте: Ми смо то поцрпли из Светога Писма и из Предања светих Отаца, апсолутно ништа не додајући вери, изложеној од стране светих Отаца у Никеји… По свима црквама држи се вера сагласна са Божанским Писмом и Предањима светих Отаца.[12] Ми верујемо по изложеном исповедању светих Отаца. Оне пак који не верују учењу светих Отаца ми анатемишемо и сматрамо за туђе светој Цркви. Дакле, сваки који се не слаже са учењима светих Отаца, сам себе отуђује од сваког свештеног општења и присуства Христова.[13] Ми желимо да учење ο предметима вере буде правилно, и свака сумња уклоњена једномислијем, једнослављем и сагласним исповедањем и учењем свих светих Отаца. Ми држимо православну веру, предану нам од стране триста осамнаест Отаца и сто педесет Отаца, као и од осталих светих и славних Отаца, и по њој верујемо. Оци су нас научили и писаним словима изложили; више од тога ми не можемо говорити.[14] На изложење вере Првог Васељенског Сабора и Другог Васељенског Сабора Оци Трећег Васељенског Сабора ускликнуше: „То је вера православна! њоме сви верујемо; та је вера истинита; та је вера вечна; у њој смо се крстили, у њој се крштавамо. Тако сви верујемо.[15] Оци Четвртог Васељенског Сабора изјављују: Овај Сабор има апостолску власт.[16]

Свети Оци Петог Васељенског Сабора благовесте: „Ми исповедамо пред свима, да ми држимо и проповедамо oну веру која је спочетка дарована великим Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом светим Апостолима, и од њих била проповедана у целоме свету, коју су исповедали и објаснили и предали светим црквама свети Оци, и првенствено Оци који су се сабирали на Четири Света Сабора; њима ми следујемо потпуно и у свему, и примамо их. Притом ми обзнањујемо, да смо држали и држимо све што су прописала Четири Света Сабора односно праве вере и што су, на основу канона прописали односно црквене практике“.[17] Четири Света Васељенска Сабора и свети Оци су сачували и објавили једно и исто исповедање вере.[18] „Стога се у светој католичанској (= саборној = васељенској) апостолској Цркви мора чувати и проповедати то право исповедање вере. Ако пак ко удаљи себе од њега, расуђујући супротно њему, такав човек, удаљујући себе самог од праве вере и ступајући у општење са јеретицима, справом бива осуђен и анатемисан од свете Цркве Божје“.[19] Стојећи свим својим христољубивим бићем за Богочовечанску Истину Цркве, свети Оци Петог Васељенског Сабора посведочавају и печатом сагласности запечаћују и ово Предање Цркве: „Треба анатемисати јеретике и после смрти“.[20] Зашто? Да не би отров њихових јеретичких заблуда тровао душе људске и лишавао их Царства Небеског. Чистота вере апостолске, то је свелек за све људе. Оци Петог Васељенског Сабора благовесте: „Вера, потпуно и јасно предата нам од Апостола, не допушта ни додавање ни умањавање“.[21]

Апостолност је срце богочовечанске вере Христове. Ту нам благовест громогласе, попут претходних Пет Васељенских Сабора, и свети Оци Шестог Васељенског Сабора. Они изјављују: Наш свети и васељенски Сабор, одбацивши заблуде безбожја од пређашњих времена до сада, и непоколебљиво идући правим путем светих и славних Отаца, у свему се побожно придружује гласу Пет Светих и Васељенских Сабора, — обновио је без икаквих новотарија одлуке побожности и одбацио самоизмишљене догмате безбожја. И Символ, изложен Првим и Другим Сабором, који су радопримили и потврдили и остали Свети Сабори ради уништења сваке душегубне јереси, богонадахнуто је запечатио и наш Свети и Васељенски Сабор.[22] — Пошто су прочитане и потписане одлуке од Отаца присутних на Шестом Васељенском Сабору, свети Оци су ускликнули: „Сви тако верујемо; једна је вера; сви тако мислимо. Сви верујемо православно. То је вера Апостола; то је вера Отаца; то је вера православних“.[23]

Апостолност је савест Цркве Христове, богочовечанске вере њене. Богоносни Оци Седмог Васељенског Сабора благовесте: „Догмати су — дело не царева него архијереја, пошто ми имамо ум Христов“.[24] „Нека не буде раскола и раздељења у једној светој католичанској и апостолској Цркви, које је глава сам Христос, истинити Бог наш“.[25] „Јерес одваја од Цркве свакога човека“.[26] Претседник Седмог Васељенског Сабора, Свети Тарасије изјављује на Сабору: „Ми налазимо да Оци ни у чему не противрече један другоме; напротив, сви они, имајући као једну душу, једно и исто проповедају, једноме и истоме уче“.[27]

Богочовечанска саборност је битна одлика апостолске вере. То сведоче сви Свети Васељенски Сабори. Оци Седмог Васељенског Сабора изјављују: „Примамо, потврђујемо и од душе поздрављамо шест Светих и Васељенских Сабора, који су се сабирали у разним местима и у разна времена, под вођством Духа Светога, против сваке јереси. Њих громогласно проповедају и православне цркве, које се налазе по целој васељени, и оснивају се на њиховом правилном и богонадахнутом учењу када примају оне које они примају, и када одбацују оне које они одбацују“.[28] „Свети Оци наши су стражари Саборне (= Католичанске = Васељенске) Цркве, и они будно страже над мисленим бедемима њеним… Нека нас исправе учења богоречитих Отаца. Црпући из њих, ми смо се напојили истином; следујући њима, ми смо прогнали лаж, научени од њих, ми с љубављу примамо чесне иконе. Оци проповедају, а ми остајемо послушна чеда и хвалимо се Предањем Саборне (= Католичакске = Васељенске) Цркве. Ми следујемо древном законодавству Саборне Цркве. Ми држимо заповести Отаца. Ми анатемишемо како оне који ишта додају, тако и оне који ишта одузимају учењу Васељенске Цркве … У свему држећи се учења богоносних Отаца наших, ми то учење проповедамо једним устима и једним срцем, ништа не додајући и ништа не одузимајући ономе што нам је предано. Ми исповедамо и учимо онако како су одредили и утврдили Шест Васељенских Сабора.[29]

Свети Оци Седмог Васељенског Сабора благовесте: Када су се појављивале јереси, пуне жучи и горчине против Цркве, онда су се, по надахнућу Божјем, ради оповргнућа њих сабирали Шест Васељенских Сабора, и Оци Сабора потврђивали и васпостављали сво записано и усмено Предање, предано Васељенској (= Католичанској = Саборној) Цркви од самих првих времена.[30] Оно што се чува у Васељенској Цркви по Предању, не допушта ни додавање ни одузимање; а ко ишта додаје или одузима, томе прети највећа казна, јер је речено: „Проклет који помиче међе Отаца“.[31] У одлукама својим Оци Седмог Васељенског Сабора веле: Ми неприкосновено чувамо сва црквена Предања, потврђенa писмено или усмено. Ми гредемо царским путем, и следимо божанском учењу светих Отаца наших и Предању Васељенске (= Саборне = Католичанске) Цркве, јер знамо да у њој обитава Дух Свети.[32] У Васељенској Цркви Еванђеље наследно прелази од једнога Оца другоме.[33]

Пошто су сви присутни Оци потписали одлуке Седмог Васељенског Сабора, Свети Сабор је ускликнуо: „Сви ми тако верујемо; сви ми тако мислимо; сви смо ми у томе сагласни и потписали смо се. То је вера апостолска; то је вера православна; та је вера утврдила васељену. Који другачије поступају — нека су анатема! Који друкчије мисле — нека буду истерани из Васељенске Цркве! Ми чувамо одлуке Отаца. Оне који ишта додају учењу Васељенске Цркве, или одузимају од њега, ми предајемо анатеми! Свима јеретицима анатема! Ко ниподаштава какво било црквено Предање, било оно записано или усмено, томе анатема! Ми смо међу собом удови једнога тела, а глава наша је Христос Бог. Када смо се састали овде, руководећи се пресветлим учењем Отаца, ми смо се чврсто зауставили на једној мисли, дошли до једног убеђења, не заборављајући Мојсијеву песму која каже: питај оца твога и он ће ти казати, старце твоје и рећи ће ти.[34] Дакле, ми следујемо Предању Васељенске (= Католичанске = Саборне) Цркве и ништа нисмо ни одузели ни додали, већ по упутству апостола држимо Предања која смо добили, и допуштамо и с љубављу примамо све што је испочетка примила усмено или писмено Света Васељенска (= Католичанска = Саборна) Црква. Она пак што су одбацивали божанствени Оци наши, то одбацујемо и ми, и сматрамо то непријатељским Цркви. Прави и најправилнији суд Цркве састоји се у томе, да се у Цркви не допусте новотарије, а исто тако и да се ништа не одбацује. Дакле, следећи Отачким законима и добивши благодат од јединога Духа, ми смо све што се тиче Цркве сачували непроменљиво и без одузимања, као што су нам предали Светих Шест Васељенских Сабора; и све што су они оставили Цркви као достојно поштовања, све то ми примамо без икаквог колебања.[35]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Стр. 765; Дјејан. Вселенск. Соборов.; том I; Kaзaњ. 1859.

[2] тамо, стр. 92, том. вториј; Казањ, 1861.

[3] Флб. 2, 15. — Тамо, стр. 83.

[4] тамо, стр. 298.

[5] Приче Солом. 22, 28.

[6] Мт. 10, 20. — Тамо, стр. 379

[7] Псал. 12, 4.

[8] Мт. 18, 20

[9] тамо, стр. 450. 451.

[10] Ср. Јн. 4, 14.

[11] Стр. 46; Дјејан. Вселенских Саборов, том III; Казањ 1863.

[12] тамо, стр. 221. 222.

[13] тамо, стр. 246. 247.

[14] тамо, стр. 509. 510.

[15] тамо, стр. 513.

[16] тамо, стр. 564.

[17] стр. 33; Дјејан. Вселенскнх Соборов, том V; Казањ 1914.

[18] тамо, стр. 24.

[19] тамо, стр. 33—34.

[20] тамо, стр. 126.

[21] тамо, стр. 155.

[22] стр. 219; Дјејан. Вселенских Соборов, том VI; Kaзањ 1908

[23] тамо, стр. 230.

[24] 2 Кор. 2, 14—16. — Дјејанија, том VII; Казањ 1909, стр. 22.

[25] тамо, стр. 29.

[26] тамо, стр. 47.

[27] тамо, стр. 55.

[28] тамо, стр. 102.

[29] тамо, стр. 169. 170.

[30] тамо, стр. 213.

[31] 5 Мојс. 27, 17. — Тамо, стр. 262.

[32] тамо, стр. 284.

[33] тамо, стр. 285.

[34] 5 Мојс. 32, 7.

[35] тамо, стр. 293. 294. 298. 299. 300.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *