НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Богочовечење и човекообожење

 

Бог и Господ Христос спустио се до човека, па чак и сам постао човек, да би људи могли мислити „оно што је у Христу Исусу“, и живети „достојно Бога“.[1] Бог је постао човек, да би човека учинио Богом, како то најрадије говоре свети Оци. Или: Бог се очовечио, да би човека обожио. Поставши човек, Господ Христос је и надаље остао Богом, јер то казују речи духоносног апостола: „будући у обличју Бога“.[2] Бити „у обличју Бога“ и значи: бити Бог. Такво је богомудро тумачење светих Отаца. Иако Бог, поставши човек, Господ Христос „није сматрао отмицом да се изједначи с Богом“,[3] али је живео смерно као нико. „Бог Логос је по природи Бог. Будући у обличју Бога, Он се није отимао да се изједначи с Богом, јер је по природи имао ту једнакост“.[4] Живећи на земљи у неисказаној смерности, очовечени Бог Логос је показао да је смерност пут новог живота, живота којим живи оваплоћени Бог и сви Његови прави следбеници. Смерност је „оно што је у Христу Исусу“ најочигледније.

Поставши човек, Бог Логос је нема сумње бескрајно „понизио Себе — εαυτόν έκένwσε (= испразнио себе)“, те је просто невероватно како је и надаље могао стално и неизменљиво остати Богом живећи у мајушном и ништавном бићу људском. Јер, по самој природи својој, човек је неупоредљиво мање и ниже биће од Бога. Осим тога, човек је природу своју грехом и смрћу толико срозао, толико опоганио, да је само бескрајно човекољубље могло побудити Бога да постане човек. То је смирење и понижење коме нема слична, а камоли равна. „Да Бог постане човек, — то је велико, неисказано и неизразиво смирење, понижење“.[5] Веће понижење Бог није могао изабрати за Себе. Али без тога ни Своје беспримерно човекољубље показати. Зато свети апостол, да би изразио ово чудо беспримерног смирења и човекољубља, употребљава изузетан и необично снажан израз:εαυτόν έκένwσε = испразни собе. Као да је Бог Логос, поставши човек, испразнио себе од свега божанског. И заиста, када би Бог могао пасти, тојест престати бити Бог, онда би за Њега био највећи пад — постати човек. Али, Бог Логос постаје човек не престајући бити Богом, и живи као човек остајући увек неизменљивим Богом. Он „који је обличје Бога невидљивога“[6] узима на себе обличје човека видљивога, да би Собом подигао човека до Бога. Α то значи: да би га спасао од греха, смрти и ђавола. Он, вечни Бог, улази као стварни човек у наш свет греха, смрти и ђавола, и живи у њему као истински човек, и најочигледније показује како се у свету греха може живети без греха, и у свету смрти — победити смрт и сатрти ђаво. Тако Он постаје и Спаситељ и спасење, Он — истинити Бог и истинити човек, Он — Богочовек. И у Њему Црква са свима својим богочовечанским тајанственостима и светињама. Очигледна је и опитна истина: спасење је у Спаситељу; човек се спасава од греха, смрти и ђавола, живећи Богом и Спаситељем нашим Исусом Христом у Богочовечанском телу Цркве Његове. Α у овом свечудесном и свеспасоносном телу живи се помоћу светих тајни и светих врлина. Спасење се никоме не намеће насилно. Спаситељ га предлаже и даје. Он је постао „као и други људи“,[7] и у свему био истински човек, само да би људима на приступачан, човечански начин дао Црквом сва средства и силе cпасењa, дао као брат браћи по телу и крви.[8] И заиста, Он је толико био стваран човек, обичан човек, толико „као и други људи“,[9] да су се Његови савременици, гледаjyћи Његова божанска дела и силе, у чуду питали: „Откуда овоме то? И каква му је премудрост дана? И чудеса таква чине се његовим рукама? Није ли ово дрводеља, син Маријин, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов?“[10] „Πоставши као и други људи“,[11] Бог Логос је чинио божанска дела и пројављивао божанску свемудрост зато што није престао бити Бог. „Поставши као и други људи“ у свему осим греха, Он је све послове људске обављао без учешћа греха, ове мисли људске мислио без учешћа греха, сва осећања људска осећао без учешћа греха; речју: сав живог људски проживео без учешћа греха.

И Себе тако узвишеног, тако савршеног, тако безгрешног, понизио „поставши послушан до смрти, и то смрти на крсту“.[12] Зато, да би као стварни човек у име свих људи, и за све људе, и место свих људи победио смрт, и спасао их од смрти. Својим мртвим телом Бесмртни се спустио у смрт, у амбисни понор смрти, да би отуда као свемоћни безгрешни човек, Богочовек, избавио род људски из ропства смрти.[13] Заиста је неизмерно понижење за безгрешног Богочовека спустити се у смрдљиви понор смрти, где се распало и трули толико људских бића, где је смрад од грехова неиздржљив, где је свирепа власт и смрад злосмрадних духова нечистих неподношљив. „Послушан до саме смрти“, — послушан коме, чему? Божанској љубави, и намери ο спасењу света крсном смрћу Сина Божјег. „Послушан“ Својој безграничној љубави за човека, Својој жалостивости, Својој свемилостивости. Смрт је понижење за боголиког човека, а камоли за безгрешног Богочовека. Човек је из грехољубља понизио себе до смрти, и поробио себе смрти. Грехољубив до краја, човек није могао избавити себе од смрти, јер је својим властитим гресима, као нераскидљивим оковима, сам себе држао у ропству смрти. Α греси су сила смрти. Безгрешни Богочовек је стварно умро као човек, али Га смрт није могла задржати у своме ропству, пошто у Њему није било греха, – те једине силе помоћу које смрт држи у своме ропству људска бића. Тако је безгрешни Богочовек Својом смрћу уништио смрт. Ушавши у њу добровољно, Он ју је изнутра разорио Својом богочовечанском безгрешношћу и свеправедношћу, и тако спасао род људски од ње. Свеправедан и свесвет, безгрешни Богочовек је осветио и само најсрамније оpyђe смрти — крст, и пренео на њега чудотворну спасилачку силу Своје Богочовечанске личности. Отуда је и крст не само знак спасења него и сама сила спасења, сама – „сила Божија“.[14]

Себе свеправедног и свесветог, Себе безгрешног Богочовека добровољно понизити до смрти, и то срамне смрти на крсту, заиста је смерност којој нема равне ни у једноме од постојећих светова. Зато је у Цркви, тој Богочовечанској радионици спасења и охристовљења, смерност и постала неопходна еванђелска врлина и света сила спасења, коју само Бог даје људима за њихово безгранично смиравање себе пред безгрешним и свесмерним Господом Исусом. Спасоносном смиреноумљу и свемоћној смерности хришћани се уче од самога Господа Исуса.[15]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Кол. 1, 10.

[2] Флб. 2, 6.

[3] Флб. 2, 6.

[4] Блаж Теодорит, Interpr. Ep. ad Philip., cap. 2, ν. 6; Ρ. gr. t. 82, col. 572 C.

[5] Свети Златоуст, In Philip. Homil. VII, 2; P. gr. t. 62, col. 231.

[6] Кол. 1, 15.

[7] Флб. 2, 7.

[8] Ср. Јевр. 2, 14—18.

[9] Флб. 2, 7.

[10] Мт. 6, 2—3; ср. Мт. 13, 55.

[11] Флб. 2, 7.

[12] Флб. 2, 8.

[13] Ср. Јевр. 2, 14—15.

[14] 1 Кор. 1, 18.

[15] Ср. Мт. 11, 29; Лк. 22, 27; Јн. 13, 5. 13—15.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *