Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Познање Тајне Божије

Само „срца — сједињена у љубави“ долазе „до свега богатства потпуног уверења разума, до познања тајне Бога и Оца и Христа“:[1] Цркве. Али срце, љубављу сједињено „са свима светима“, са срцем свију њих, са саборним и светим срцем Цркве, стиче потпуно уверење у свеистинитост и свевредност Христа и Његове светајне: Цркве. То и сачињава врхунско савршенство људскога разума у овом свету, његово „свезнање“. Јер, охристовљен и оцрковљен, он зна непосредно и опитно све што му ваљa знати за његов вечни живот и у овом и у оном свету. А какво се знање неохристовљеног, неосвећеног разума људског може упоредити са тим? И није ли свако такво знање у ствари маскирано незнање, или знање које неминовно дегенерише, назадује у незнање? Очигледна је чињеница људског. живота: све док је човек „разумом“ непријатељ Христу Богу, он живи „у злим делима“[2], и распада се, трули у глиставим мислима и гмизавачким идејама. Такав разум богомудри апостол с правом назива „иструлелим разумом“.[3]

НАПОМЕНЕ:

[1] Кол. 2, 2.

[2] Кол. 1, 21.

[3] Тм. 6, 5; 2 Тм. 3, 8.