Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

Врлинско самораспињање

 

У самој ствари, хришћанин стално приноси дух свој на жртву Духу Светом, стално врши саможртвени подвиг кроз свете врлине вере, љубави, поста, молитве, уздржања, кротости, благости, доброте, радости; а Утешитељ Благи узвраћа му то стоструко и хиљадоструко, јер му за те његове несавршене подвиге и врлине даје свете, божанске, вечне врлине: божанску љубав, божанску благост, божанску доброту, божанску радост, божански мир. Јер савршена вера, савршена љубав, савршена молитва, савршени пост, савршена смерност, и свака савршена света врлина јесте дар Духа Светога,[1] род, плод Духа Светога. Божански плод и род на земаљској њиви духа човекова.

Знајући све т?, Христови људи непрестано жртвују себе за дарове Светога Духа, непрестано распињу тело са страстима и жељама. Јер страсти и жеље телесне и јесу у нама зле силе које нас вуку у свако зло, и поробљују нас сваком греху, свакој смрти, сваком ђаволу. Прави хришћанин је стално на крсту, од крштења па кроз цео живот. Јер распиње себе сваком греху и злу, умртвљује себе за грех и зло. Како? Помоћу светих врлина: помоћу вере распиње себе, умртвљујући телесно умовање и борећи се против лажних богова, који хоће да му отму јединог истинитог Бога и Господа – Исуса Христа; помоћу љубави распиње себе и умртвљује за сваку телесну, нечисту жељу и љубав и пристрасност; помоћу молитве распиње себе свему што га прикива за земљу и не да му да се вине у небеске светове, где вечне радости живе; помоћу поста распиње себе и умртвљује за свако сластољубље и телољубље; помоћу смирености распиње и умртвљује себе за сваку гордост, охолост, надувеност; помоћу уздржања распиње, умртвљује ум свој – за рђаве и нечисте помисли, срце своје – за рђаве жеље, вољу своју – за рђава хтења и дела, очи своје – за нечисто и недолично гледање, уши своје – за слушање клевета, лажи, празних разговора, тело своје за страсти, жудње и уживање у јелу. И тако редом, помоћу сваке свете врлине, он распиње и умртвљује себе за сваки грех, за свако зло, за сваку страст. Истина је нашег спасења у овој бесмртној благовести: “Који су Христови, распеше тело са страстима и жељама”.[2]

Ову истину преживљавају хришћани, ако живе Духом Светим помоћу светих тајни и светих врлина. Тада у духу и телу њиховом нема места ни за грех, ни за зло, ни за ђавола, ни за смрт. Да, ако Духом Светим живимо, нема смрти у нама; све је у нама живо за сваку Божју истину и правду и добро. Но ми можемо Духом Светим живети, ако Духом Светим и ходимо. ? ходимо Њиме, ако свете заповести Његове држимо, ако свете врлине Његове творимо, ако нам све бива по светој вери, по светој љубави, по светој кротости, по светој смерности, по светом посту, по светом уздржању, по светом трпљењу, по светом покајању, и по свакој светој врлини уопште. Ми кроз овај свет ходимо Духом Светим, ако ходимо Његовим светим тајнама и светим врлинама.[3] Тада ум наш мисли – њиме, срце наше осећа – Њиме, савест наша суди – Њиме, воља наша хоће – њиме, чула наша делају – Њиме; једном речју: сав живот и духа и тела нашег бива – Њиме. У самој ствари ми хришћани нисмо своји вeћ Божји. A постајемо себи своји – једино Духом Светим. Јер Он нас помоћу светих тајни и светих врлина враћа нама самима, дајући нашем боголиком бићу божанску праведност, божанску светост, божанску бесмртност, божанску вечност. И тек тада дух наш осећа да је заиста свој, вечито свој, божански свој, свето свој, радосно свој. Не треба се варати: ми не припадамо себи, све док припадамо греху. Припадамо ли њему – припадамо туђинцу; а преко њега – још свирепијем туђинцу: смрти; а преко смрти – најсвирепијем туђинцу бића људског: ђаволу, свемоћном цару и господару у царству греха и смрти – паклу.

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. 1 Кор. 12, 1-13.

[2] Гал. 5, 24.

[3] Ср. Гал. 5, 25.

 

2 Comments

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома