НАСЛОВНА » БИБЛИОТЕКА, Основи православља » Догматика Православне Цркве – Том III (први део)
Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЦРКВА – НЕПРЕКИДНА ПЕДЕСЕТНИЦА
Пневматологија – Учење о Светом Духу у Цркви

 

„Еванђеље спасења“

 

Господ Христос је не само Истина него и Реч: Οн је и Реч Истине којом Истина казује Себе, и Истина Речи којом Реч јесте Бог. Α то и сачињава његово свето и животворно Еванђеље. Зато се оно и може чути и сазнати од Њега и у Њему. Да, само од Њега и у Њему. Јер од Спаситеља је „Еванђеље спасењa“, кроз благовест спасења. Немa друге стварне и истинске благовести за род људски него спасти га од греха, смрти и ђавола. Стога се једино Христово учење и Христово дело и називају „Еванђеље cпасењa“.[1] Самим тим што је Cпаситељ наш: савршени Бог и савршени човек, Њега не може ни једно људско биће умом потпуно схватити и обухватити. Сваки човек је caмо боголико биће, те стога и не може у своје ограничено сазнање сместити Богочовека и потпуно га рационално осазнати и схватити. Зато је вера у Богочовека једини правилан став човека према Богочовеку. Кроз веру у Богочовека расте и човеково знање ο Богочовеку, расте до неслућених размера. Јер за веру у Њега Богочовек даје човеку „Духа Истине“, који и уводи човека у сваку истину ο Исусу Богочовеку и Спаситељу.[2] Сав живот таквога човека вере је у Духу Светом; све његово: и ум, и душа, и срце, и мисли, и осећања, и воља, носе на себи печат Духа Светога. То је сила која га чува од свега несветог, и знак по коме се он распознаје. Духоносци, хришћани су увек духолики и духоношени. Свети апостол стога и вели: у Христу „запечатисте се Светим Духом обећања“.[3] Обећања? Датог Богом преко светог пророка Јоиља,[4] и самим Господом Христом.[5]

Печатом се потврђује истинитост онога на чему печат стоји; у овом случају — истинитост вере у Христа и свега што она садржи и обећава. Јер присуство Духа Светога у души верујућег, печат Његов па бићу овога, и јесте „залог наследства нашега — άρραβών της κληρονομιάς ήμwν“,[6] залог, да ћемо потпуно успоседовати оно што нам Спаситељ Својим Еванђељем спасења нуди и обећава. Дух Свети нам враћа сва она блаженства која смо изгубили грехом и због греха. Она сачињавају наше у Христу наследство, тековину. Залог Духа и даје нам се „за откуп тековине“.[7] Како драгоцен залог! — Сам Дух Свети, кога нам Господ Христос даје од Оца. Сва Пресвета Тројица ради на нашем спасењу. То сваки осећа који је вером у чудесног Господа Христа пошао путем спасења. Свети апостол благовести: „Бог нас утврди у Христу, и помаза нас, и запечати, и даде нам залог Духа у срца наша“.[8] Α залог Духа Светога у нама разраста се у све дарове Духа Светога, у све свете врлине.[9]

Зашто нам Господ није одмах дао све, све, него нам најпре даје само залог? пита Свети Златоуст. И одговара: Зато што ми са своје стране нисмо испунили све. Ми смо поверовали; то је caмo почетак, и Он је дао залог. Α када веру покажемо у делима, онда ће нам уручити све — то πάν. Залог Духа „јесте део оне части која нам је од Бога обећана“.[10] Α пуноћа свих обећања тако је неизмерно огромна и неизразиво чаробна и сладосна, да свети апостол вели за њу да је то оно што око људско никада видело није, нити уво људско чуло, нити срце људско наслутило.[11]

Имајући у себи залог Светога Духа, хришћани доживљавају неисказану радост од тог свејединства у Христу: осећају сву славу Његову, славу Богочовека и Спаситеља, који Црквом уједињује све и сва са Тросунчаним Божанством. Они се с неисказаном радошћу осећају једно са анђелима, и са васцелом Божјом творевином; и са птицама, и са биљкама, и са животињама, и са звездама, и са васионама, и са свима уопште тварима, јер „пуноћа Онога који све испуњава у свему“[12] испуњује им и душу и срце и ум: васцео Он у њима, васцели они у Њему. Али исто тако они се са истог разлога осећају једно са сваком птичицом која тугује у гнезду свом или издише у болу свом; са сваким цветићем који невино и невољно вене и пропада пропадљивошћу коју је грех људски навео на њега и на сву твар; они се осећају једно са сваким страдалником, са сваким патником; они тугују због сваког грешника; моле се за сваког злочинца, и уздишу и вапију и ридају њега ради, и себе ради, јер се једно oceћajу ca свима и са сваким: све што је људско њих тишти, захвата, носи и боли. Али их у исто време „залог Духа“ уздиже изнад свих људских болова и мука и теши утехом неисказаном: Утешитељ Благи води их кроз муке људске и грехе људске и падове људске, да би се они што више, што вапајније, што уздисајније молили за њих, за људе, за све људе.

Духом Светим усавршавани у васцелом бићу свом, они осећају и саосећају како звезде уздишу и туже због грехова наших, како камење јеца и распада се због злочина наших, како цвеће и биље плаче и сузе рони због зала наших, како птице и животиње и сва створења Божја наричу над грехољубивим родом људским, како „сва твар уздише и тужи“[13] због бола и јада и патњи што су људи разлили по њој увевши у овај свет грех, смрт и ђавола. Али при свему томе они опште са небеским световима, са свим оним што је на небу: јер су у чудесном Господу Христу, том свечудесном свеосветилишту: у Коме је са нама људима састављено све што је на небесима; и они, сједињени са Њим, Њиме осећају, и сагледају, и доживљују живот свих бића што су на небу, свих твари небеских, њихова херувимска и серафимска славословља Једином Човекољупцу — Тросунчаном Богу и Господу ,и радују се радошћу неисказаном. Из Цркве, која је у исто време сва на земљи и сва на небу, они осећaју и саосећају као своје све што је на небу и све што је на земљи, јер им је Господом Христом све то постало своје, наше људско: наслеђе наше, имање наше, тековина наша, благо наше, царство наше. Благодаћу Богочовека биће им је проширено до свебића, и они Духом Светим, чудотворним силама Његовим стално осећају себе једно са свима људима и са свима тварима: са свима тугама и мукама и патњама људским на земљи, и са свима paдостимa и усхићењима и блаженствима анђелским на небу. Они — христолики свеосетљивци и свесаосетљивци: срце им је — свесрце; осећа све радости свих бића као своје, и све туге као своје, и све смрти као своје, и све грехе као своје, и све муке као своје; душа им је — сведуша: проходи сва бића и све твари, и у сваком се бићу и у свакој твари осећа своја, и из свију њих се моли за све и сва; око им је — свеоко, савест — свесавест, ум — свеум, живот — свеживот: јер им све то даје, и све то у њима ствара највећи чудотворац свих светова — Црква Христова: она благодаћу Духа Светога и љубављу Господа Христа њихов ум преображава у саборни ум Цркве, њихову душу у саборну душу Цркве, њихово око у саборно око Цркве; и они,обесконачњенисвимабогочовечанскимбесконачностимаЦрквеСпасовеживесаборним свеживотом Цркве, мисле саборним cвеумом Цркве, осећају саборним свесрцем, бесмртују и вечнују саборном сведушом Цркве. Α кроза све то и у свему томе они у ствари и живе и осећају и гледају и умују и делају благодаћу Тросунчаног Бога и Господа: од Оца кроз Сина у Духу Светом.

Откуда све то? Отуда што је чудесни и чудотворни Човекољубац Господ Христос саставио у Себи све што је њихово: саставио благодаћу срца њихова са свима што је на небесима и са свим што је на земљи; а пре тога, саставио их са Собом свеблагим, свемилостивим, свезнајућим свеосећајућим, свесаосећајућим Богом и Господом: обукао их у Себе кроз свето крштење и они се обукли у Њега, испунио их Собом, сваком пуноћом Божанства кроз свето Причешће и остале свете тајне и свете врлине, и они неуморно расту „растом Божјим“[14] у све богочовечанске бескрајности и безграничности Његове. Отуда, никада краја њиховом усавршавању: што је остраг заборављају, а што је напред сежу се за њим: јер им ваља достићи „у човека савршена, у мepy раста висине Христове“,[15] пуноће Христове, увек имајући пред свима очима своје душе и пред свима чулима свога бића крајњи циљ свих подвига хришћанских: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески — Бог.[16] Усавршавању њиховом неће бити краја, благовести Свети Симеон Нови Богослов, јер престанак у узрастању учинио би крај Бесконачноме. Они који иду за Бесконачним, нема краја њиховом идењу. Реци ми, како они могу достићи крај Бескрајнога? То је немогуће, и сасвим неостварљиво. Таква мисао не може ни на ум пасти светима, ни овде на земљи док су у телу, ни тамо кад се преставе у Богу. Јер они, покривајући се светлошћу Божанске славе, озаравани њоме и сијајући њоме, и наслађујући се њоме, са потпуном и савршеном убеђеношћу насигурно знају да ће њихово усавршавање бити бесконачно и напредовање у слави вечно.[17]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] Ср. Еф. 1, 13.

[2] Ср. Јн. 16, 13; 14, 26.

[3] Еф. 1, 13.

[4] Јоиљ 2, 28; Д. А. 2, 16—21.

[5] Лк. 24—49; Д. А. 1, 4.

[6] Еф. 1, 14.

[7] Еф. 1, 14.

[8] 2 Кор. 1, 22.

[9] Ср. 1 Кор. 12, 4—11.

[10] Св. Иринеј, Contra haeres. V, 8; Ρ. gr. t. VII.

[11] Ср. 1 Кор. 2, 9.

[12] Еф. 1, 23.

[13] Рм. 8, 22.

[14] Кол. 2, 19.

[15] Еф. 4, 13.

[16] Мт. 5, 48; ср. Кол. 2, 9, 10; Еф. 3, 19.

[17] Божествен. Гимни, Гимн XVII, стр. 122; перевод с греческаго; Сергиев Посад, 1917.

 

2 коментар(а)

  1. Шта је то плирома

  2. Плирома или пуноћа божанског.

Овде напишите коментар уколико желите

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *