Догматика Православне Цркве – Том III (први део)

ЕКЛИСИОЛОГИЈА – УЧЕЊЕ О ЦРКВИ
Црква, Светајна Христова – Благовест о Цркви и животу у Њој

Богомисао и богоосећање

 

Тек са Христом ми смо људи дознали шта је то савршена мисао људска, и шта — савршено осећање људско. То је: Христова мисао и Христово осећање. Тек у Христу Богочовеку људска мисао је дошла до своје божанске бесмртности и вечности, и постала богомисао; тако и људско осећање, и постало богоосећање. Богочовек, и у Њему богомисао, и у Њему богоосећање. Богочовекова мисао, то је божански бесмртна и божански вечна мисао људска; Богочовеково осећање, то је божански бесмртно и божански вечно осећање људско. Свака људска мисао, ако се не преобрази у Христову мисао, у богомисао, сасуши се, иструли; а од трулих мисли уцрвља се душа у човеку. Тако и од трулих осећања. Α сва су наша oceћањa трула и црвљива, ако их нисмо преобразили у Христова осећања, у богоосећања.

Мислити „оно што је у Христу Исусу“. Α шта је то? Све што Он има и садржи у Себи као Бог Логос: сва божанска својства и савршенства; и све што Он има и садржи у Себи као човек: све Његове човечанске особине, мисли, осећања, подвизи, доживљаји, дела; сав Његов живот од рођења па до вазнесења, и од вазнесења па све до Страшнога суда, и од Страшнога суда па кроз сву божанску вечност, бесконачну, безграничну, немерљиву. Мислити ο томе, ο свему томе, то је наша прва хришћанска дужност, даноноћна дужност. Радимо ли тако, онда смо бескрајни и бесмртни кроз сваку мисао, кроз свако осећање; христовски, богочовечански, бескрајни и бесмртни. Онда — нема смрти више ни за нашу мисао, ни за наше осећање. Јер свака наша мисао, и свако наше осећање, силом Васкрслога Господа савлађује све смрти и све смртно. У ствари, живот нас хришћана у овоме свету није друго до непрекидно подражавање Господа Христа кроз доживљавање у Богочовечанском телу Цркве Његове свега Његовог, а на првом месту Његове свепобедне васкрсне силе, чијом благодаћу побеђујемо све смрти и све смртно у нама и у свету око нас.

Не мисли ли човек ο људима „оно што је у Христу Исусу“ ο њима, тојест оно што Он мисли ο њима, зар је хришћанин, зар брат, зар човек? Не жели ли им, не осећа ли за њих оно што и Господ Христос, још није хришћанин, још je подчовек. Што је у Христу за сваког човека, то треба да буде и у нама. Онда смо хришћани, и браћа, и људи. Мислити ο свету? Не мисли ли човек христовску мисао ο свету, залутао је у безизлазне лавиринте; и никад неће пронаћи прави смисао ο свету. Мисли ли ο човеку, ο пчели, ο птици, ο цвету, — исто тако. Јер и најмањи цвет је толико тајанствен, да се у лавиринту његове тајанствености може бесповратно изгубити свака људска мисао, ако је не води Бог Логос. Мисли ли човек ο животу, ο смрти, ο добру, ο злу, ο истини, ο заблуди, ο правди, ο неправди, — ако се мисао његова ο свему томе не извије у христомисао , мора се претворити у бесмислено и трагично мучеништво. Α ο друштву, ο породици, ο нацији, ο човечанству, не мисли ли Христом, никад им неће пронаћи прави смисао, нити правилно решити иједан њихов проблем.

Мислити ο свему Христом, — ето главне заповести за сваког хришћанина, ето нашег хришћанског категоричког императива, ето наше хришћанске гносеологије. Но Христом се може мислити, ако се има „ум Христов“. Свети апостол тврди за хришћане: „Ми ум Христов имамо“.[1] Како смо га стекли? Живећи у Богочовечанском телу Његовом — Цркви, коме је Он глава. Живљење у Цркви, помоћу светих тајни и светих врлина, сједињује цело наше биће са бићем Цркве, сједињује и наш ум са богочовечанским, саборним умом Цркве, и оспособљава нас да умујемо по Христу, да мислимо, „оно што је у Христу Исусу“. Мислећи пак Христовим умом, саборним умом Цркве, хришћани и могу „једно мислити“, једно осећати, „једну љубав имати“, и бити једне душе и једнога срца, „једнодушни и једномислени“.[2]

 


НАПОМЕНЕ:

[1] 1 Кор. 2, 16.

[2] Флб. 2, 3; 3, 16; 4, 2. Рм. 15, 5; 1 Кор. 1, 10.

 

2 коментар(а)

  1. Плирома или пуноћа божанског.

  2. Шта је то плирома